И пре него што у понедељак рано ујутру по српском времену екипе Њу Ингланда и Њујорк Џајантса изађу на терен стадиона у Индијанаполису већ сада је јасно да је овогодишњи, 46. Супербоул, оборио многе рекорде.

Финале у америчком фудбалу у САД је круна целокупног професионалног спорта, догађај који ова нација прати неупоредиво више него сва остала финална надметања (НБА, МБЛ, НХЛ) укуључујући и она међународна попут олимпијских игара и мундијала.

Пола Америке уз телевизор

Супербоул је огромна машина за прављење пара нарочито у последње две деценије. Фудбал је убедљиво најпопуларнији спорт у САД са бирачким телом од 41 одсто националне популације, оставивши далеко иза себе и безбол (10 одсто) и кошарку (девет одсто) и хокеј (четири одсто). Лига је у сезони 2011/12 остварили приход од 6.850.000.000 евра, а сваки од 30 НФЛ клубова је у току првенства зарадио матичном граду и околини на годишњем нивоу просечно око 3.800.000.000 евра.

Из године у годину Супербоул је и најгледанији догађај на америчкој телевизији (заузима водећих десет места у конкуренцији свих врста програма), а прошлогодишњи између Грин Беја и Питсбурга посматрало је 111.000.000 душа. С обзиром да садашњи супарници у борби за трофеј „Винса Ломбардија“ (поред славе сваки од 54 играча добиће и по 67.000, док ће пораженима припасти по 33.500 евра) долазе из Њујорка и Бостона, градова са израженим спортским ривалитетом, аналитичари предвиђају да ће рекорд у гледаности сигурно бити оборен.

Таква потрошачка база омогућила је тв мрежама да рекламни простор (НБЦ је зарадила 188.000.000 евра још у новембру 2011.) продају по невероватним ценама од 88.000 евра за секунду или 2.660.000 евра за полуминутни спот. А 1967. на првом Суперболу тридесет секунди „е пе пеа“ коштало је 37.500 евра.

Већ годинама рекламе које се емитују пре, за време (највише) и после сусрета, а нарочито због развоја социјалних медија, до следећег Супербоула врте се небројано пута. Чак 64 одсто Американаца жели да гледа утакмицу са рекламама, а 57 одсто их касније тражи на Јутјубу, Фејсбуку, сајтовима произвођача или медијима. Зато је и разумљив овако огроман трошак оглашивача - предњаче произвођачи хране и безалкохолних напитака и пива и аутомобилска индустрија.

Профитираће и индустрија компјутера и мобилних телефона јер ће за време меча путем лап топова, таблета и смартфонова комуницирати око 30.000.000 становника у САД.

На дан утакмице Американци ће потрошити 7.700.000.000 евра и то: 69,5 одсто на храну и пиће (појешће се, поред осталог, и 25.000 тона авокада, 14.000 тона чипса, 8.000 тона коштуњавих плодова и 1.250.000.000 пилећих крилца и попити 1.300.000.000 литара пива), 7,2 одсто на тимска обележја, шест одсто на разне врсте декорација, 4,5 одсто на телевизоре и два одсто на намештај.

Регуларно улазнице („Лукас оил“ стадион са покретним кровом има 68.000 места) коштају од 460 до 920 евра. Лига годинама има систем расподеле „папирнатих комадића среће“ али и оно мало карата што претекне за слободну продају на специјализованим сајтовима достиже невероватне цене: најјефтинија (поглед из птичије перспективе, па још укусо) се продавала за 1.750, а најскупља за 12.100 евра. За ложе и супер ложе потребно је издвојити читаво богатство: распон је од 175.000 до 234.000 евра! А 1967. најскупља улазница је коштала 4,6 евра...

Атомобил као преноћиште

Све што може да поскупи у Индијанаполису (први пут домаћин) одавно је у небеским висинама. За двокревене собе у хотелима у центру пре Супербоула се плаћало просечно по 150, а у четири дана утакмице над утакмицама америчког спорта, потребно је за ноћење издвојити 1.500 евра. Довитљиви домаћини (град очекује приход од око 300.000.000 евра) почели су чак да као место за преноћиште издају аутомобиле у двориштима својих кућа по цени од 200 евра...

Кладионице (у Лас Вегасу ће се обрнути 100.000.000, а на „црном тржишту“ још најмање тридесет пута толико) благу предност (три поена) дају Њу Ингланду (првак 2002, 2004. и 2005.) у односу на „Дивове“ (шампиони 1987, 1991. и 2008.). Али, и пре четири године „Родољуби“ су са сјајним квотербеком Томом Брејдијем били изразит фаворит па ипак су Џајантси предвођени Елајом Менингом, колегом по позицији, тријумфовали са 24:20. Ова двојица играча и данас су душе екипа и место око кога се све врти у њиховим тимовима и један ће, готово сигурно, на крају и постати МВП меча.

По традицији, НФЛ је обезбедио и врхунску забаву свом навијачком народу: за химну је задужена Кели Кларксон, победник америчког „Идола“, а у полувремену дванаестоминутни шоу имаће легендарна (53. лета) певачица Мадона.

Прошле године на Супербоулу није било навијачица, пошто су Грин Беј и Питсбург, два од шест НФЛ клубова без овакве, лепе за око, помоћи. У Индијанаполису за додатни угођај биће задужене чирлидерсице Патриота јер су Џајантси једни од оних „шест проклетих...“

Ратко Павловић