Прошле године Олимпијски комитет Србије је обележавао и достојно обележио 100 година од оснивања Српског олимпијског клуба и настанка олимпизма у Србији. Сутра на спомен плочу на хотелу „Москва”, у којем су 1910. године Светомир Ђукић његови истомишљеници основали прву олимпијску организацију Јужних Словена ловоров венац положиће Владе Дивац, председник Олимпијског комитета Србије и Мајкл Девенпорт, амбасадор Велике Британије, домаћина 30. летњих олимпијских игара у Лондону идуће године.

О достигнућима, успесима и тешкоћама на које је наилазио у раду током свог првог века прошле године се доста говорило и писало и стога, овог пута, посветимо се раду Српског олимпијског клуба у првој години постојања од 10. јануара 1910. до 10. јануара 1911. по старом календару (по новом календару 23. јануар 1910-23. јануар 1911). То су уједно први кораци организованог спорта у тадашњој Србији (сви датуми су по старом календару).

11. април 1910: у Београду на игралишту Српског мача на Тркалишту организоване су „олимпијске утакмице”, односно „лоптачка утакмица” између два тима Реалке (Јединство – Напредак 1:0).

19. април 1910: у Лазаревцу је одржана „пешачка” трка на 800 м, а победник Милан Костић из Великих Црљана добио је пет пари опанака.

23. април 1910: у Чачку су одржане Ђурђевданске олимпијске утакмице. Пре подне одржано је стрељачко такмичење, а поподне „пешачка” трка на 10.000 метара (победник Секула Милошевић из Атенице са 53 минута), трка на 100 м (најбржи Драган Јовановић, трка на 200 м (победник Славомир Басарић), бициклистичка трка и „фусбал утакмица” два тима Витешког друштва „Душан Силни”.

26. април 1910: Српски олимпијски клуб се учланио у Витешку секцију Одбора за народну одбрану.

2. мај 1910: у Београду одржане Велике пешачке утакмице на стази Обреновац – Београд, односно прва маратонска трка у Србији (34 км). Учествовало 97 тркача, а победник књижар Александар Поповић (2:46 часа) добио ловоров венац, ленту и 1.000 динара од уредника „Новог времена” инж. Владислава Савића.

30. мај 2010: У Београду организоване коњичке препонске утакмице са 21 такмичарем.

? јун 1910: издат је први и једини број листа „Српска Олимпија” који је послат директорима окружних и среских клубова да их растуре по свим оптшинама и селима о чему сведочи „Ново време” 19. јуна, али ни један примерак није сачуван.

15. јун 1910: у Врању одржане Видовданске олимпијске утакмице са „пешачком” трком на 10 км у којој су три прве места заузели Светозар (54 минута), Милан и Душан – све Стошићи.

29. јун 1910: у Пожаревцу одржане Петровданске олимпијске утакмице са „брзим маршом” за дечаке на 1.000 м, скок увис, бацање камена и даљно пешачење на 5 км (победник Цветко Илић из Лучице).

8. август 1910: заједно са Првим српским велосипедским друштвом организоване такмичење мотоциклиста за првенство Србије на стази Ниш – Београд.

15. август 1910: у Београду на Сави код Старог железничког моста одржане су веслачко-пливачке утакмице. На програму су били трка на 100 м за дечаке, препливавање Саве у оба правца, трка на сандолинама, трка на аласким чамцима, трка на чамцима од 2 м, и скакање са железничког моста (победник капетан Војин Поповић).

3. октобар 1910: на Јесењим олимпијским утакмицама у Београду учествовало више од 240 такмичара, први пут одржан и пентатлон (рвање, скок увис, бацање камена, трчање, гађање из пушке) али није завршен јер је такмичење у скоку удаљ прекинуто због мрака. На 100 м победио је Душан Милошевић (олимпијац из 1912), трка са препонама и скок с мотком од бамбусове трке.

31. октобар 1910: на Скупштини СОКконстатовано да Клуб има 3.440 чланова и изабрано ново Председништво, Извршни одбор и чланови управе, као и четири одбора: Приређивачки одбор који је имао четири секције (за концерте и излете, за зимске спортове, за коњичка и пешачка путовања), Одбор за конкурипик (препонско јахање), Литерарни одбор и Контролни одбор. У управи било је укупно 55 особа (22 војна лица и 33 цивила), а многи су обављали по две дужности. Укупан „обрт” клуба био је 7.777 динара.

27. децембар 1910: егзибициони летЕдварда Русијана који је завршен његовом погибијом на Калемегдану.

Током првих 365 дана постојања организовани су и окружни, срески, општински и олимпијски одбори широм Србије, али нису побројани у годишњем извештају управе, а о њиховој делатности сведочи 15. фебруара 1911 . године „Мали журнал”:

„Навршила се равно година дана од оснивања Српског олимпијског клуба у Београду. После прве објаве о циљу и раду клуба убрзо су се образовали и клубови у унутрашњости, што је и био главни посао централног клуба. Међу најактивнијим члановима били су Чачански, чији је почасни председник п.пуковник мих. Зисић, који је не само уздигао свој окружни клуб, већ је и вентралној управи послао већу суму новаца. После тога долази Јагодински, чији је директор Срета Николић; тај клуб је такође послао извесну суму централној управи. То су два клуба који су се најбриљантније истакли у прошлој години. Међу осталим напредним клубовима долази на прво место: пожаревачки, паланачки и врањски окружни клуб; осим њих још лазаревачки срески клуб. Клубови по другим местима образовани су били али нису се истакли у раду”.

Тадашња Србија, подсетимо, имала је 48.302,6 квадратних километара и нешто више од два и по милиона становника, односно 52 становника по квадратном километру, а сам Београд око 70.000 становника...

Ж. Б.