Francuzi suvereno vladaju svetskim rukometom. Niko im nije ravan. U to više nema ni najmanje sumnje. Na Devetom evropskom prvenstvu u Austriji zlatnom olimpijskom i svetskom odličju dodali su i titulu prvaka Starog kontinenta čime su ušli u istoriju svetskog rukometa kao prva reprezentacija kojoj je pošlo za rukom da u isto vreme vlada na sva tri fronta.

Uspeh Francuske je mnogo veći tim pre jer je relativno mlada rukometna nacija, budući da je pre nešto manje od tri decenije pripadala trećoj klasi svetskog rukometa. Jedan od svedoka ali i aktivnih učesnika u njenoj transformaciji iz laika u profesora jeste legenda našeg rukometa Mile Isaković (52).

– U Francuskoj je sredinom osamdesetih godina prošlog veka doneta politička odluka da se sport podigne na visok nivo. To je bio temelj za sve naredne uspehe njenih sportista, a rukometaši su možda na najbolji način iskoristili vetar u leđa koji su dobili od države. Pre svega napravili su odličan plan i program. Počeli su da „kradu” zanat od tadašnjih rukometnih velesila, uključujući i od Jugoslovena. Posle izvesnog vremena sva stečena znanja su objedinili u jednu celinu. U isto vreme stvorili su nešto po čemu su danas prepoznatljivi. To se odnosi, pre svega, na odbranu 5-1 koja im je donela gotovo sva odličja. Cela njihova metodologija u radu s mlađim kategorijama je prilagođena tome budući da igrači sve do 14. godine moraju da igraju isključivo presing – kaže Isaković, koji je kao igrač osvojio sve što se osvojiti može – olimpijsko i svetsko zlato, dve titule prvaka Evrope s Metaloplastikom...

Jedno od najboljih levih krila u istoriji svetskog rukometa je po završetku igračke karijere u francuskom Kreteju nastavio u ovom klubu da se bavi trenerskim poslom. Potom je postao prvi strateg Olimpika iz Marseja s kojim se 1993. okitio s Kupom kupova. Bio je to ujedno prvi evropski trofej nekog francuskog kluba.

– Kada sam došao u Francusku svega pet-šest igrača je moglo da živi od rukometa. Svi ostali su bili amateri, tako da se treniralo svega dva-tri puta nedeljno. Ipak, klubovi su shvatili da ako žele uspeh moraju mnogo više da ulože. To im nije predstavljao problem s obzirom da je već tada postojala politička odluka da se sportu, kao značajnom faktoru za zdravlje nacije, pomogne što je više moguće. U klubove su ušle jake firme i privrednici. Recimo, tadašnji gazda Rukometnog kluba Olimpik bio je Žan Klod Tapi, rođeni brat poznatijeg Bernara koji je držao fudbalski klub u ovom gradu – ističe Isaković i dodaje – Za kratko vreme u Francuskoj je napravljen pravi rukometni bum. Odličan sistem rada, jasno usaglašen između klubova i reprezentacije, već 1992. je doneo prvi plod – bronzu na Igrama u Barseloni. Godinu dana kasnije Francuzi su osvojili srebro na Svetskom prvenstvu u Švedskoj, a 1995. na Islandu su postali svetski šampioni.

Za razliku od Francuza, koji su praktično ni iz čega napravili čudo, mi nismo uspeli da zadržimo ni ono što smo nekada imali. Tek 13. mesto na Evropskom prvenstvu u Austriji je samo još jedno veliko razočaranje koje smo doživeli od naših rukometaša u proteklih 10 godina. Isaković navodi samo neke od mnogobrojnih razloga posrtanja.

– Kada se vratio u Jugoslaviju 1995. tadašnjem predsedniku Rukometnog saveza Radetu Đurđiću sam pokušao da prenesem neka iskustva u radu iz Francuske koja je već tada bila svetski prvak, na šta mi je on odgovorio „Pa nećemo valjda da učimo rukomet od njih”. Sujetni smo jer smo dugo živeli u prošlosti kiteći se i tuđim perjem budući da nisu samo Srbi učestvovali u stvaranju velikih rukometnih rezultata. To nas je godinama sprečavalo da pogledamo istini u oči i da realno odredimo svoje mesto u evropskom rukometu. Tako pred neka velika takmičenja čelnici Saveza i po službenoj dužnosti šire optimizam da bi prikrili nerad i nesposobnost – smatra Isaković, trenutno član predsedništva Olimpijskog komiteta Srbije i jedan od čelnika Metaloplastike.

Kako kaže zbog sve samih neuspeha na međunarodnoj sceni rukomet je izgubio i političku podršku koja je neophodna da bi sport krenuo napred.

– Država je ta koja mora mnogo konkretnije da se odredi prema sportu, a kada kažem država mislim na političare koji je vode. Metaloplastika je osamdesetih godina godišnje imala 1.100 sati treninga u dvorani „Zorka” i sve je pokrivao grad. Danas sebi ne možemo da priuštimo ni upola manje sati treninga jer sve plaćamo iz svog džepa. Mnogi sportovi, kao uostalom i neke druge oblasti života, jednostavno ne mogu tržišno da funkcionišu. S druge strane mi u rukometu moramo i sami da se potrudimo da ponovo zaslužimo mnogo veću podršku države, jer ovako osiromašena ne može baš svima da pomogne. Za početak je neophodno da vidimo gde smo i da na osnovu toga za narednih pet godina napravio plan i program. Takav jedan dokument u Savezu dugo ne postoji i sve se svodi na rad od danas do sutra – zaključuje Isaković.

-----------------------------------------------------------

Francuzi osvojili 12 medalja za 18 godina

Olimpijske igre – zlato 2008. u Pekingu; bronza 1992. u Barseloni

Svetska prvenstva – zlata 1995. na Islandu, 2001. u Francuskoj i 2009. u Hrvatskoj; srebro 1993. u Švedskoj; bronze 1997. u Japanu, 2003. u Portugaliji i 2005. u Tunisu

Evropska prvenstva – zlata 2006. u Švajcarskoj i 2010. u Austriji, bronza 2008. u Norveškoj

N. Bojičić