Погледати истини у очи: Миле Исаковић

Французи суверено владају светским рукометом. Нико им није раван. У то више нема ни најмање сумње. На Деветом европском првенству у Аустрији златном олимпијском и светском одличју додали су и титулу првака Старог континента чиме су ушли у историју светског рукомета као прва репрезентација којој је пошло за руком да у исто време влада на сва три фронта.

Успех Француске је много већи тим пре јер је релативно млада рукометна нација, будући да је пре нешто мање од три деценије припадала трећој класи светског рукомета. Један од сведока али и активних учесника у њеној трансформацији из лаика у професора јесте легенда нашег рукомета Миле Исаковић (52).

– У Француској је средином осамдесетих година прошлог века донета политичка одлука да се спорт подигне на висок ниво. То је био темељ за све наредне успехе њених спортиста, а рукометаши су можда на најбољи начин искористили ветар у леђа који су добили од државе. Пре свега направили су одличан план и програм. Почели су да „краду” занат од тадашњих рукометних велесила, укључујући и од Југословена. После извесног времена сва стечена знања су објединили у једну целину. У исто време створили су нешто по чему су данас препознатљиви. То се односи, пре свега, на одбрану 5-1 која им је донела готово сва одличја. Цела њихова методологија у раду с млађим категоријама је прилагођена томе будући да играчи све до 14. године морају да играју искључиво пресинг – каже Исаковић, који је као играч освојио све што се освојити може – олимпијско и светско злато, две титуле првака Европе с Металопластиком...

Једно од најбољих левих крила у историји светског рукомета је по завршетку играчке каријере у француском Кретеју наставио у овом клубу да се бави тренерским послом. Потом је постао први стратег Олимпика из Марсеја с којим се 1993. окитио с Купом купова. Био је то уједно први европски трофеј неког француског клуба.

– Када сам дошао у Француску свега пет-шест играча је могло да живи од рукомета. Сви остали су били аматери, тако да се тренирало свега два-три пута недељно. Ипак, клубови су схватили да ако желе успех морају много више да уложе. То им није представљао проблем с обзиром да је већ тада постојала политичка одлука да се спорту, као значајном фактору за здравље нације, помогне што је више могуће. У клубове су ушле јаке фирме и привредници. Рецимо, тадашњи газда Рукометног клуба Олимпик био је Жан Клод Тапи, рођени брат познатијег Бернара који је држао фудбалски клуб у овом граду – истиче Исаковић и додаје – За кратко време у Француској је направљен прави рукометни бум. Одличан систем рада, јасно усаглашен између клубова и репрезентације, већ 1992. је донео први плод – бронзу на Играма у Барселони. Годину дана касније Французи су освојили сребро на Светском првенству у Шведској, а 1995. на Исланду су постали светски шампиони.

За разлику од Француза, који су практично ни из чега направили чудо, ми нисмо успели да задржимо ни оно што смо некада имали. Тек 13. место на Европском првенству у Аустрији је само још једно велико разочарање које смо доживели од наших рукометаша у протеклих 10 година. Исаковић наводи само неке од многобројних разлога посртања.

– Када се вратио у Југославију 1995. тадашњем председнику Рукометног савеза Радету Ђурђићу сам покушао да пренесем нека искуства у раду из Француске која је већ тада била светски првак, на шта ми је он одговорио „Па нећемо ваљда да учимо рукомет од њих”. Сујетни смо јер смо дуго живели у прошлости китећи се и туђим перјем будући да нису само Срби учествовали у стварању великих рукометних резултата. То нас је годинама спречавало да погледамо истини у очи и да реално одредимо своје место у европском рукомету. Тако пред нека велика такмичења челници Савеза и по службеној дужности шире оптимизам да би прикрили нерад и неспособност – сматра Исаковић, тренутно члан председништва Олимпијског комитета Србије и један од челника Металопластике.

Како каже због све самих неуспеха на међународној сцени рукомет је изгубио и политичку подршку која је неопходна да би спорт кренуо напред.

– Држава је та која мора много конкретније да се одреди према спорту, а када кажем држава мислим на политичаре који је воде. Металопластика је осамдесетих година годишње имала 1.100 сати тренинга у дворани „Зорка” и све је покривао град. Данас себи не можемо да приуштимо ни упола мање сати тренинга јер све плаћамо из свог џепа. Многи спортови, као уосталом и неке друге области живота, једноставно не могу тржишно да функционишу. С друге стране ми у рукомету морамо и сами да се потрудимо да поново заслужимо много већу подршку државе, јер овако осиромашена не може баш свима да помогне. За почетак је неопходно да видимо где смо и да на основу тога за наредних пет година направио план и програм. Такав један документ у Савезу дуго не постоји и све се своди на рад од данас до сутра – закључује Исаковић.

-----------------------------------------------------------

Французи освојили 12 медаља за 18 година

Олимпијске игре – злато 2008. у Пекингу; бронза 1992. у Барселони

Светска првенства – злата 1995. на Исланду, 2001. у Француској и 2009. у Хрватској; сребро 1993. у Шведској; бронзе 1997. у Јапану, 2003. у Португалији и 2005. у Тунису

Европска првенства – злата 2006. у Швајцарској и 2010. у Аустрији, бронза 2008. у Норвешкој

Н. Бојичић