Ситуација је врло занимљива: у овом тренутку могући купци Манчестер јунајтеда немају пара за преузимање, а власник Малком Глејзер не жели да га прода! Па ипак, прича је од јануарске грудве прерасла на корак до лавине и сигурно је да ће неколико предстојећих месеци донети разрешење.

Ствари су се додатно убрзале формирањем групе изузетно познатих финансијских стручњака, звучно назване „Црвени витезови”, намерне да купи један од планетарно најпознатијих фудбалских клубова. Сада су на сцени као међусобно супротстављене (у многим релацијама и повезане), поред породице Глејзер и „Црвених витезова” и удружење навијача „MUST” (Manchester united supporters trust), али и конгломерат банака и хеџ фондова. Ови последњи уствари диктирају главна збивања јер су и одлучујуће допринели целој „збрци”.

Скупи позајмљени новац

Све је почело 2005. када је амерички милијардер Малком Глејзер пазарио енглеског премијерлигаша за 883.000.000 евра (по јучерашњем курсу) и то претежно новцем позајмљеним уз високе камате (14,25 одсто) од хеџ фондова. И док је на терену Манчестер углавном бележио успех за успехом, а паралелно са тим остваривао стални раст прихода, доласком економске кризе и дефинитивно „цар је огољен”: само на сервисирање доспелих финансијских обавеза Глејзер је до средине 2009. платио 288.000.000 евра. И док су сви остали показатељи били у плусу, основни дуг се увећавао и у јануару 2010. је износио 790.000.000 евра!

Глејзер је недавним емитовањем акција клуба у вредности од 556.000.000 евра „купио” време до 2017. упорно тврдећи да ће се изборити са тешкоћама. Његова основна дугорочна стратегија је да некако преживи наредних пет, шест година и да онда ефектуира предвиђено ширење широкопојасног Интернета као будуће „златне коке” у узимању навијачких пара. Краткорочно, циљ му је да набије што већу цену ако се ипак одлучи да прода Манчестер.

Навијачи су и 2005. били снажна опозиција, али тада нису успели да спрече прелазак својих љубимаца под окриље америчке породице. Данас су много боље организовани. Прво су ангажовали компанију „Блу стејт диџитал”, познату по успешном вођењу предизборне кампање Барака Обаме, председника САД. Навијачка иницијатива, представљена у ретро колор схеми прераста у све већи јавни отпор Глејзеру. Уосталом, кад смо почели да пишемо овај текст на сајту удружења „MUST” приступницу (слоган је „придружи се зелено – златној револуцији, подржи навијаче као власнике”) је потписало 102.954 навијача, а на завршетку „таксиметар” је стигао до 106.200 и даље откуцава. Да сада су навијачи у знак протеста због огромног дуга Манчестера на утакмице долазили огрнути у зелено – златну опрему, боје Њутон хита, екипе коју је 1902. Манчестер „наследио”.

Шпански рецепт

Снагу навијачког народа Манчестер јунајтеда (око 330.000.000 на свим меридијанима) покушаће да усмере баш „Црвени витезови”. На јучерашњем састанку са представницима удружења „MUST”, поред поновљених позива да се крене и са бојкотом утакмица и куповином свега за знаком клуба (што је мало вероватно да ће успети), понуђен је и први конкретан потез. Заједничким наступом навијачима би била гарантована тзв. „златна акција” у будућем организовању Манчестер јунајтеда или право на вето у свим кључним одлукама. Овакво устројство клуба, у коме је око 100.000 навијача уједно и партиципира у власништву, упориште има у функционисању шпанских фудбалских гиганата Реала и Барселоне.

Као предводници „Црвених витезова” у јавности су експонирани Кејт Херис, председник британске инвестиционе банке „Сејмор Пирс”, Џим О Нил, главни економиста (специјалиста за праћење курсева валута) банке „Голдмен Сакс”, Мајк Ролинс (репутацију стекао у пословима око спајања и преузимања нарочито у спорним ситуацијама), партнер у енглеској правној фирми „Фрешфилдс, Брукхаус, Деринџер”, Пол Маршал, оснивач хеџ фонда „Маршал Вејс” и Ричард Хинтер, потпредседник маркетиншке агенције „Сачи и Сачи”. Осим капитала повезује их и то што су сви дугогодишњи навијачи Манчестер јунајтеда.

„Голдмен Сакс” је са још неколико банака учествовао у послу око Манчестерових акција, па је Малком Глејзер, очигледно изнервиран радом на „два разбоја” тужио почетком 2009. О Нила Лојду Бланкфајну, извршном директору банке. У међувремену, због прича око евентуалног преузимања, деонице су скочиле са 93 на 96 пенија. Ако уједињени „Црвени витезови” и „MUST” успеју да пазаре 25 одсто акција Манчестера, онда ће моћи и да формално крену у већинско преузимање и свих осталих вредносних папира. Тада ће акције вредети 101 пени и сви они који су их купили по 93 пенија огромно ће зарадити. Да би покренули машинерију инвеститорима је потребан иницијални капитал од најмање 900.000.000 евра. Зато, поред разговора са удружењем навијача воде се и разговори са имаоцима „свежег новца” из Катара, Русије, Индије и Хонгконга. О Нил сам каже да га „ не интересује одређени проценат обвезница“ (радио је „изнутра“ на целом случају и наравно да зна човек о чему се ради и колико су „поједене“ у реалном животу дуговима), него само апсолутна контрола над Манчестер јунајтедом.

Упрошћено, цео систем неолибералног капитализма, чији су креатори били продавци магле оличени у наднационалним банкама и фондовима, заснивао са на куповини, па „уграђивању у цену” и затим продаји нечега. Надувани „балончићи” су се увећавали из руке у руку, док онај последњи купац више никоме није могао да прода нешто преплаћено. И са Манчестер јунајтедом, у сваком решењу, крајњи добитници (у најгорем расплету најмањи губитници) биће поново банке и фондови (или људи који наступају у њихово име), без обзира на постигнуту тржишну цену...

Ратко Павловић