„Гром загрми на Светога Саву, сину муња на Часне вериге” овековечено је у „Почетку буне на дахије”. Ти дани су и сада били битни за Србију (27. јануара су била полуфинала на тениском турниру у Мелбурну, Европском првенству за ватерполисте у Ајндховену и Европском првенству за рукометаше у Београду, а јуче су наши играли у финалу). Уместо гледања небеских прилика овога пута су гледани телевизијски преноси (изузев оних 20.000 срећника који су дошли до карте за „Београдску арену”).

И сада је, као и у оно епско доба, било потребно срце у јунака да се из тешких мегдана изађе као победник. Успео је то Новак Ђоковић на Међународном првенству Аустралије у тенису, успели су то ватерполисти у борби за првака Европе у Холандији, а рукометаши су се овде, код нас, вратили у светски врх, пошто у том спорту други континенти имају споредну улогу.

Вук Караџић је за Хајдук-Вељка тврдио да би „у вријеме Ахила и Милоша Обилића, заиста, њихов друг био, а у његово вријеме бог зна би ли се они могли с њим упоредити”. Нешто тако би данас могло да се каже за Новака Ђоковића!

Његови мечеви би могли да се сврстају уз оне мегдане вођене под зидинама Троје или по Балкану док су њиме крстарили наши витезови.

Много пута нам је изгледало да ће наш јунак да посустане, да се намерио на бољег од себе, или да га снага издаје. А онда он добије ниоткуда неку невиђену снагу и вештину, све ране зацеле, а рука непогрешиво гађа. Као да гледамо прошлост пре историје кад су богови ходали по земљи или је ово, можда, из далеке будућности када ће људи имати, за садашње поимање, надљудску моћ.
Ђоковић је и овога пута био на тешким искушењима. И када је изгледало да је у Мелбурну пред нерешивим задатком он би, попут Милоша Војиновића у „Женидби Душановој”, чуда чинио.

Што имамо таквог човека треба да се дичимо. А наредна поколења и да се надахњују његовим подвизима. Јер, Ђоковић треба да буде узор не само будућим шампионима, него и обичним људима, као што су то вековима били Ахил, Обилић и они који су им били уз раме.

Ватерполисти су, такође, пример који превазилази пуко спортско надметање. Да би се постало то што је Србија у том спорту није довољно имати једнога јунака. Ту мора да буде јунак до јунака.
На сву срећу, имамо такве. Они су кадри стићи и утећи и на страшноме месту постојати. Код њих „што пропусти дијете Грујица дочекује дели Радивоје, што пропусти дели Радивоје дочекује старина Новаче”. То је тим!

А иза свега тога су године мукотрпног рада – и појединачног и колективног. Како самих ватерполиста тако и оних који их воде. А није нимало лако да се све то усклади.

За разлику од неких сличних спортова у некадашњој заједничкој држави ватерполо врела је било више у другим републикама, него у Србији. Без обзира на то ми смо с правом наследници Југославије, јер су они на чија је плећа пао наш ватерполо знали како треба даље.

Оде једно поколење које је владало светом и, по закону вероватноће, ко зна када ће поново да се роди такво. Кад оно – све по старом. Наши ватерполисти су као Спартанци – није важно како се ко зове, није важно ни ко је противник. Готово да наши супарници у ватерполу могу да завапе: „Храни сина, па шаљи на војску, Србија се умирит не може”.

Рукометаши, на жалост, нису ступили на европски престо. Али, њихов успех је већи од онога што су наши остварили у Мелбурну и Ајндховену. Ђоковић и ватерполисти су „старе мегданџије”, они добро знају пут до ловорика. Наш рукомет је, међутим, преживљавао тешке године.

Али, догодило се оно што је вероватно превазишло и машту. Злато није на прсима наших рукометаша, међутим, и ова срма итекако сја. Нису надиграни, иако су поклекнули у финалу. Али, и то је разумљиво. Садашњи европски вицешампиони су до јуче били рукометна нејач. Финале и они – па, то је савремени пример за: „оно боја ни видело није”. Без обзира на то рукометаши осветлаше образ и то код куће. А у свом селу се тешко постаје пророк. И то је пример за наук – како ни из чега може да се настане нешто моћно.