На регионалним средњошколским и универзитетским такмичењима у САД у појединим дисциплинама често наступи и више од 400 такмичара (на пример на 400 метара) и тако је у готово сваком региону. Отуд не чуди што амерички атлетичари заузимају највише места на светским ранг листама у већини дисциплина, а кад се зна каква је база српске атлетике онда је заиста право чудо кад неко од наших атлетичара својим резултатом избори место међу тридесет најбољих у свету.

На срећу имамо и таквих, иако је атлетска база у Србији толико мала да не гарантује производњу врхунских атлетичара.

– Ове године у свим категоријама у 90 клубова регистровано је око 2.700 атлетичара и атлетичарки, с тим што неки клубови нису пререгистровали мањи број својих чланова, а да није реч о већем броју сведочи податак да је 3.000 стартних бројева које је штампао Атлетски савез Србије за сва савезна такмичења био довољан – каже Ивица Можек, комесар за такмичења.

А савезних такмичења није мало. Ту су државна првенства појединачна и екипна, за млађе пионире, пионире, млађе јуниоре, јуниоре, млађе сениоре и сениоре, посебна првенства у кросу, ходању, вишебоју, полумаратону, маратону, планинском трчању, као и зимско првенство у бацачким дисциплинама и наравно Куп (Србија нема једино првенства у дворани, јер и даље нема атлетску дворану). Јасно, постојећи број атлетичара не може, фигуративно речено, да попуни све стазе на свим савезним такмичењима.

– Најмасовније такмичење у минулој сезони било је пионирско првенство са 350 учесника, а следеће по масовности је првенство за млађе јуниоре и млађе јуниорке са око 300 такмичара. Број учесника ових такмичења опада са старосном категоријом тако, а неке анализе су показале да највећи број јуниора који и стигну до сениора за две године нестаје из атлетике – каже Ивица Можек.

Наравно, основни проблем наше атлетике је сиромаштво атлетских клубова – свих без изузетка. Можда најиндикативнији податак је да наш најуспешнији атлетски клуб Црвена звезда тренутно нема ни једног тренера у сталном радном доносу, па није за чуђење ни то што неки клубови нису пререгистровали такмичаре на почетку сезоне, јер се пререгистрација у регионалним савезима плаћа 150 динара „по глави”.

Трошкови одласка на савезна такмичења постали су велики проблем за већину клубова (београдски клубови имали су помоћ Атлетског савеза Београда који је закупљивао аутобусе за одлазак у Сремску Митровицу, Сенту...), па је Атлетски савез Србије учинио све да им изађе у сусрет.

– Раније су екипна државна првенства трајала два дана по пуном програму који важи у Купу европских шампиона и то је било изнад финансијских могућности огромне већине клубова. Онда је одлучено да се такмичење одржи у једном дану, а сада је смањен и број дисциплина на 10. Уз то клуб не мора да има такмичара у једној дисциплини, а може да има (највише) три домаћа и два појачања из иностранства. Због тога су поједини клубови имали представнике у свим дисциплинама, али и даљи је проблем малог броја сениора. На екипном првенству за сениоре око 70 одсто учесника чине јуниори и млађи јуниори, којима је такође дозвољен наступ. Ево сениорски првак Србије на 400 метара је млађи јуниор Милош Раонић. Без обзира на његов таленат то некад не би било могуће – објашњава комесар за такмичења.

И Куп Србије је претрпео промене да би се смањили трошкови. Уместо три кола у три регионална центра, у које као по правилу нису долазили такмичари и клубови из друга два, уведене су квалификације по регионима и – финале.

Да би обезбедио веће учешће клубова и атлетичара на такмичењима и да би повећао интересовање за организацију државних првенства, Атлетски савез Србије је преузео на себе већину трошкова. За екипно првенство укинуо је стартнине, а за сва четири појединачна првенства ове године покрио је комплетне трошкове делегата АСС, делегата Заједнице атлетских судија, трошкове суђења и трошкове електронског мерења резултата. Раније су те трошкове сносили организатори.

– АСС је одлучио да укине и стартнине за појединачна првенства и Куп Србије, које су износиле 250 динара по атлетичару – додаје Ивица Можек.

То би, добро знају у АСС, могао да буде мач са две оштрице јер би тако организатори а реч је о клубовима, остали без прихода од стартнина којим финансирају организацију такмичења па се у АСС већ спремају да преузму и преостале трошкове организације с тим што ће претходно утврдити реалне трошкове организације сваког такмичења.

Наравно, ова финансијска помоћ клубовима даће резултате тек на дуже стазе, али ни то неће бити довољно да се значајније повећа база, односно број активних такмичара и њихов квалитет, посебно у сениорској конкуренцији која је право мерило вредности „краљице спортова” сваке земље. За то потребни су много јачи клубови, много више атлетских објеката, укључујући и атлетску дворану, која изгледа више не постоји само у жељама већ и у озбиљним плановима, као и много више високо стручних тренера професионалаца...

----------------------------------------------

Олакшице дале прве резултате

Финансијске олакшице за клубова које је увео АСС за екипна првенства Србије дале су прве резултате. Прошле године на сениорском екипном првенству учествовала су три клуба у мушкој и два у женској конкуренцији, а ове године на првенству Србије било је пет женских и три мушке екипе. Број учесника био још већи да шампионат није у последњи час померен због заузетости атлетских борилишта у Војној академији у Београду. Наиме, било је пријављено седам женских и пет мушких екипа, али нови термин није одговарао њиховим појачањима...

Према речима Ивице Можека ове године порастао је и број учесника првенстава у вишебоју, ходању и планинском трчању, а највећи напредак начињен је у полумаратону са 38 такмичара и 6 такмичарки који су завршили трку.