Пре неки дан у Манчестеру завршени традиционални „Soccerex European forum”, најпознатији сајам свега везаног за најпопуларнији светски спорт, само је потврдио чињеницу да се европски фудбал налази на раскршћу.

Неколико претходних година већина најмоћнијих клубова „Старог континента” уљуљкивала се на разним позитивним показатељима пословања.

Тако је, поред осталих, традиционални извештај „Делоит спорт бизнис груп” обзнанио да је 20 европских топ клубова у сезони 2007/08 приходовало 3.620.000.000 евра или шест одсто више него 2006/07 и чак три пута више него 1999. године.

Структура новчаног прилива изражена је у формули: 41 одсто тв – права, 33 одсто комерцијални послови и 26 одсто дан одигравања утакмице.

Како су бројеви читани

Већ у фебруару 2009. прича је донекле промењена, па је Ден Џонсон, партнер у „ДСБГ”, тумачећи нови извештај своје компаније, рекао да су „на врху ствари добре, али да су тешкоће све уочљивије када се на табели крене ка доле.”

У међувремену на видело су избили сви ефекти и недомаћинског пословања и глобалне економске кризе.

Зато је самит у Манчестеру, пред 1.200 делегата из 217 клубова, 10 лига, комерцијалних партнера, медијских и финансијских стручњака, и коначно показао да су дани изобиља (и реалног и привидног) у европском фудбалу затворена страница.

Многи познати говорници углавном су се сложили у једном: плате и трансфери играча достигли су неслућене висине (у Премијер лиги у 2009. приход је пао за пет, али су лични дохоци у истом периоду порасли за девет одсто, итд.) и сигурно ће у наредном периоду морати да се смање.

Тако је Хозе Марија Круз, потпредседник Управног одбора шпанског прволигаша (у Другој лиги ове земље чак 150 одсто више пара је потрошено на плате него што се зарадило) Севиље казао:„Фудбал је чудан бизнис у коме играчи и њихови агенти увек побеђују, а власници клубова губе.” На истој таласној дужини био је и Ернесто Палило, председник Интера:„Потребна су нова правила, много клубова у италијанској Б лиги је у проблемима и неопходна је шок – терапија да би се финансијска структура променила.” Да је догорело до ноката, видело се и излагања Ивана Газидиса, председника Арсенала, који је скуп у Манчестеру видео као право место да сви сами себи поставе „озбиљна питања како преживети у условима отежаног пословања.”

И сви су хорски понављали, напуштајући деценијску бајку о тржишту као „саморегулишућем”, да решења морају да се пронађу кроз институције, да се не може трошити више од зарађеног (како ово звучи познато), да се кредитна задужења морају смањити и да можда и у Европу треба увести амерички изум „селери кеп” (годишње ограничење плата по клубу, у распону од максималног до минималног на нивоу лига).

Потреси тек предстоје

Некако паралелно са састанком сазнало се да је и УЕФА „легла на руду” одложивши свој план о финансијском фер – плеју за три године. Податак о дубиози је био алармантан: 734 клубова са „Старог континента” дуговало је око четири милијарде евра, од тога чак 56 одсто је „власништво” енглеских екипа. Првобитно је Мишел Платини, најавио да сви клубови који до 2012. не буду у плусу, неће моћи да се такмиче под окриљем Европске фудбалске федерације. Сада је Карл Хајнц Румениге, председник и Бајерна и Европске асоцијације клубова (144 из 53 државе), казао у Манчестеру да је у сарадњи са Уефом договорено да програм „Финансијски фер – плеј” добије право грађанства 2015, и „да ће до тада већина проблема бити решена.”

Да ли? Сенка банкротства надвила се над Грчком, затим и Португалијом па и Ирском. Неупоредиво гора ситуација од Грчке је са Шпанијом (дугује 3.600 милијарди евра, а јавни дуг је на 74 одсто БДП) и Италијом (дуг 113 одсто БДП), што значи да стезање каиша у Европској унији тек предстоји.

Зато је сламка спаса у осетном смањивању, стварно ничим оправданих, високих плата и трансфера фудбалера, као и процената агената који се дебело „уграђују”. За сада се, врхунски асови, али и они из нижих нивоа фудбалског умећа, јавно не оглашавају. По неким сазнањима није баш све „мртво море”, постоји комуникација између адвокатских канцеларија широм Европе, заштитника интереса играча. Као крајње средство притиска, у прелиминарним разговорима на заједничку тему „шта нам је чинити”, као последња линија одбране привилегија, не искључује се и масовна обустава рада.

Да ли ће до тога доћи, тешко је прогнозирати. У Манчестеру се стално као лајт мотив провлачила вест да су фудбалери у САД одлучили да почну припреме за наступајућу сезону (старт је планиран 25. марта у Сијетлу) иако им је са МЛС истекао колективни уговор, а преговори око новог још увек трају...

Ратко Павловић