За фудбалере не постоје божићни и новогодишњи празници. То се лако може видети, само треба узети даљински и „прочешљати” телевизијске канале. Фудбал се конзумира у неограниченим количинама. Наметнут је невероватан темпо производње фудбалских садржаја, који увек налазе потрошаче и још уопште нема ни најмањих показатеља да би могло да дође до презасићености. При томе занемарује се да нису само гледаоци ти којима се намеће фудбалска продукција већ да су и фудбалери такође од крви и меса, који би празнике требало да проведу као сав нормалан свет – у празничној атмосфери и с најближима.

За време божићних и новогодишњих празника готово све европске лиге настављају с такмичењем или им је првенствена пауза толико кратка да упоште нема времена за прави одмор. Они који имају краћу паузу углавном је проводе у припремама за наставак сезоне. Док већина обичних људи то време проводи у својим топлим домовима, за фудбалере је то период највећег физичког напора, али и менталне исцрпљености.

Они срећници, који имају нешто дужу паузу, најчешће не дужу од две недеље, исто тако не могу себи да дају много одушка. Они добијају разне програме за одржавање кондиције, програме вежби снаге, режиме исхране и слично. Сам одмор фудбалера је, уз то, структурисан и контролисан као и његова свакодневница за време такмичарског периода. Фудбалери пред полазак на одмор добијају тзв полар-сатове за мерење пулса и броја претрчаних километара са тачно одређеним вредностима које морају да постигну. По повратку, сатови се прикључују на компјутер који показује да ли фудбалер испунио оно што је од њега тражено. Обавезно мерење килаже је део свакодневнице спортисте, а на то се приликом паузе у такмичењу обраћа посебна пажња. Уколико су тежина и масноћа веће у односу на последње мерење пред паузу, фудбалери плаћају казне, уобичајене су оне на сваких сто грама...

Дакле, играч који је током целе сезоне изложен невероватним физичким и психичким притисцима, и за време одмора принуђен је да константно „мотри на себе”. Колики је то ментални притисак и изазов у периоду када се слави, излази и једе, зна само професионални спортиста.

Невероватан такмичарски режим током сезоне и ван ње, дисциплина, карантини, путовања, живот далеко од породице идомовине могу да изазову компезациони механизам који може да одведе у другу крајност. Тело и психа су толико измучени да спортисти често компензацију и задовољство траже у алкохолу, неумереном јелу, неконтролисаним изласцима, па чак и дрогама. Са појавом антидопинг агенција дрога је постала мање заступљена, али је и даље има у зависности од спорта, дужине паузе, врсте дроге и тога колико остаје у организму.

У фудбалу се алкохол и даље најћешће користи као „дрога” за опуштање, али и чести изласци и понекад неумерено јело.

Многи фудбалери су спремни на јако велике новчане казне, па чак и на неиграње због недисциплине и неумерености. За њих пијанка, брза храна или два дана одмора више, које ће провести са друштвом или породицом, имају непроцењиву вредност, много већу од износа казне које ће морати да плате.

Најпознатији по својој недисциплини су играчи из Јужне Америке и Африке. За Бразилце је готово правило да не дођу на време на почетак припрема, а кад стигну имају неколико килограма вишка, нарочито ако им одмор падне у време карневала у Рију. Роналдо, кога су прозвали дебељко и чија је дебљина постала предмет спрдње у целој фудбалској Европи, најбољи је пример за то. Он се толико био удебљао, да је био принуђен на хируршку липосукцију.

Многи су приговарили Роналду да су његов изглед и недисциплина тотално неспортски и да то не приличи једном фудбалеру. Међутим, његова дебљина и недисциплина је у данашњем нехуманом такмичарском спорту су само израз одбране од механизама који настоје да контролише сваки део бића модерног спортисте. Роналдов стомак подсећа да је и он човек, а не машина, и да његово тело тражи своја задовољства, која су му у великој мери ускраћена. Тело је у професионалном спорту стално на ивици исцрпљености и спорт је данас пре свега мукотрпан физички посао, а не здрав начин живота како се обично мисли.

И поред невероватних захтева, Фифа, Уефа, фудбалски савези итд. увек су успевали да пронађу нове термине за нова такмичења. Један од последњих таквих изума је био Куп конфедерација, који је смештен у време летње паузе, и на ком је пре неколико година „пао” Вивијан Фое, преминувши на терену пошто му је отказало срце.

Календар такмичења је претрпан, што клупским што репрезентативним такмичењима и турнирима. Већина професионалаца игра готово сваки трећи дан. Фудбалер Премијер лиге у једној години игра у Лиги, ФА купу, Лига купу и, ако је у неком од најуспешнијих клубова, у Лиги шампиона или Лиги Уефе, а поврх свега тога игра за репрезентацију своје земље. Мало који организам без физичких и психичких стимуланса може да издржи тај ритам и не чуди што многи фудбалери између утакмица, карантина и авиона, на шта се на крају сведе њихов живот, компензацију траже у опијању, изласцима, цигаретама или чоколади. И, онда се многи чуде што неки фудбалер игра променљиво или што не може да одржи форму током целе сезоне.

Тимовима се, исто тако, замера што у једном такмичењу играју добро, а у неком другом не могу да се препознају. Фудбалери су презасићени, а велики број утакмица и такмичења им само одузима потребни фудбалски елан витал, страст фудбалера према игри се губи и он временом почиње да игра механички, а то може приметити. Једна од најбоље чуваних тајни у фудбалу је да се играчи између себе, унутар тима, често договарају како да на неупадљив начин што пре испадну из неког такмичења, пошто једноставно не могу да издрже толики напор, без обзира што им то такмичење доноси изузетне премије и новчане награде. То је наравно нешто што ниједан навијач или управа клуба не жели да чује, али нажалост сушта је истина.

Докле год сва та такмичења као фудбалски производи имају купце, тешко је очекивати да ће се нешто променити, па и за саме фудбалере. Уосталом, сама масовност разних такмичења је дискриминаторски механизам према онима који немају толико новца. Наиме, богатији клубови ће себи увек моћи приуштити више квалитетних играча и „јаку клупу”, тако да ће кроз сва такмичења у којима учествују увек моћи да замењиују истрошене играче свежијима, док финансијски слабији клубови немају ту могућност.

Било како билло, жртва свеприсутности фудбала у свакодневици , и његовог „несилажења са малих екрана” није само полузасићени аудиторијум већ, далеко више, и сами фудбалери, који морају да уприличе то задовољство у било које доба дана или године.

’ аутор је фудбалер Бурсе и бивши репрезентативац Србије