Ivan Ergić

Ništa bolje od umetnosti ne prikazuje duh određenog vremena, a Stendalov epohalni roman „Crveno i crno”, realističkim stilom ilustruje koliko je u doba monarhizma, bilo teško probiti se iz nižih slojeva društva do najvišeg. U to doba, kao što glavni junak romana shvata, to je bilo jedino moguće preko vojske (crveno), ili preko crkve (crno). A kako je to danas? Kad se pogleda profesionalni sport i njegovi akteri, kojim je zatrpan TV program, ali i pop i rok zvezde, ili slavni glumci, kad se prelistaju biografije koje nisu ništa drugo do pledoaje društvenog uspona, pomislilo bi se da je to danas daleko lakše. To govori mit o „američkom snu”, ili krilatica „podjednake šanse”, koja je u mnogim društvima i ozakonjena.

Postoji mnogo priča o ostvarenju „američkog sna”, ali u njihovoj osnovi nisu načela o jednakim šansama za svakog građanina bez obzira na poreklo, već pogodna ekonomsko istorijske konjukture razvoja zapadnjačkog društva u datom momentu. Iako „američki san” i slične ideje gube na snazi, i dalje se pokušava da se pothrane isticanjem i predstavljanjem onih koji uspevaju da se probiju u više društvene etaže. Međutim, ako se malo bolje zagledamo u određene fenomene i procese videćemo da je „američki san” zamenjen „fudbalskim snom”!

Fudbal, kao i ostali visoko komercijalizovani sportovi, pored funkcije zabave služe i kao živ i neoboriv ideološki dokaz da čak i oni koji dolaze i iz najsiromašnijih slojeva društva imaju (jednaku) šansu da postanu bogati i uspešni. To se na najperfidniji način zloupotrebljava, ne samo u ideološke svrhe, već za propagandne potrebe fudbalskog establišmenta koji ovu igru prikazuju kao bajku, kojoj svaki klinac treba da teži, dok je on, ustvari, mnogima jedini put izlaska iz mučne svakodnevice, siromaštva i bede.

Od favela do „ferarija”

Fudbal je uspešno predstavljen kao idealan izbor, koji nudi sve što se može poželeti, a ustvari fudbalska industrija profitira od osujećenosti onih koji inače nemaju nikakvih drugih mogućnosti da se ostvare u životu i sebi obezbede dostojanstveniji život. Tako ta industrija, uvek iznova, uspeva da mobiliše milione klinaca i klinki, ne samo zato što je fudbal lepo upakovana bajka, već i zato što mnogi nemaju ni najosnovnije uslove da se školuju, da postanu lekari, advokati, menadžeri, bankari...

U svemu tome treba istaći još nešto veoma važno, treba ukazati na jednu ogromnu razliku. Ako je nekada „američki san” bio teorija uspeha kroz inteligenciju, kreativnost, pronicljivost, razvoj ličnosti i liderskih sposobnosti, današnji „fudbalski san”, ili san vrhunskog sportiste, osim što (naravno) kamuflira klasnu diskriminaciju, nije ništa drugo do kodirana poruka da se bez pameti, obrazovanja i kreativnosti, uz poštovanje određenih pravila igre, može doći do novca i slave. I nije slučajnost što su ti trendovi najuočljiviji u popularnoj kulturi i šou biznisu.

To je industrija kojoj nije potrebna samo određena vrsta talenta, već pre svega određena vrsta čoveka, nekog kog je lako izmanipulisati i ko ne razmišlja previše o svom društvenom i političkom položaju. Potreban joj je neko ko će služiti duhu šou biznisa, kapricioznim gazdama klubova i funkcionerima, vlasnicima producentskih i diskografskih kuća, manekensko-modnim agencijama i ko će prihvatiti njegove zakonitosti. Zbog toga je došlo do hiperprodukcije „lajf stajl” emisija, reportaža iz života fudbalera – od trošne kuće u nekoj faveli do „ferarija”, muzičkih takmičenja tipa „idol” i „pop star”, glumačkih i manekenskih audicija... Njihovi akteri su sve deca osiromašene srednje klase, marginalizovanih grupa, afričke, sovjetske ili južnoameričke bede, prekarijat koji traži slamku spasa i život dostojan čoveka. Svi oni su ne samo žrtve globalne socijalne nepravde, već i direktni učesnici šireg društvenog programa, koji želi da predstavi stvari onakvima kakve one u samoj suštini nisu, a da uglavnom nisu ni svesni toga.

Dakle, to je svesno smišljena društvena priča o tome kako neko bez obrazovanja (čak i glup), uz malo talenta, može da dođe do novca, statusa, ugleda i priznanja. A uistinu dešava se to da nešto što nemaju ne mogu da imaju,  pa im se to predstavlja kao nešto što i nije potrebno za uspeh kojem teže, što je obična obmana.

Žrtve neuspeha su i porodice

Uglavnom realna slika je ovakva: pristup visokom obrazovanju je sve ekskluzivniji i ne zavisi samo od novca već i od već p kulturnog kapitala, mreže poznanstva, uticajnih krugova... To su mesta na kojima se proizvodi buduća korporativna elita, top-menadžeri, vrhunski advokati, beskompromisni preduzetnici i lideri, visoki političari i diplomate itd. To je milje, to su pozivi koji se danas smatraju vrhunskim i prestižnim, jer su pre svega moć, uticaj i ugled najautentičnija merila individualnog uspeha. S druge strane, slava i bogatstvo koje imaju glumci, pevači ili sportisti, iako su prolazni, poturaju se kao definicija uspeha i ostvarenosti u koju veruju glavni akteri industrije spektakla kao i svi njihovi konzumenti, koji potiču iz istih socijalnih slojeva. Oni tako postaju otuđeni jedni od drugih, a sva zavist, ljubomora, osećaj bespomoćnosti i nepravde premešta sa onih koji imaju realnu moć i uticaj i koji diktiraju pravila ponašanja na one koji su sve do juče bili u istom društvenom košu sa njima, i koji su sticajem okolnosti postali imućniji, ili popularniji.

Roditelji su danas prinuđeni da sve nade u uspeh svoje dece polažu u sport i da ulažu sve što imaju u to, nekad i celu svoju imovinu (ako je imaju), što je možda najvidljivije u profesionalnom tenisu. To je neverovatan rizik, jer dok oni dobrostojeći i mogu to da priušte, taj rizik za sve ostale je čista kocka, sve ili ništa i to u najegzistencijalnijem smislu. A do nas dopiru samo priče sa hepiendom, dok milioni priča o sportskim neuspesima, porodičnim tragedijama i razočarenjima ostaju skriveni. Gde su deca koja ne uspeju da se probiju, iako su i oni i roditelji sve što su mogli uložili u uspeh? Pošto su zapostavili obrazovanje, na koje bi mogli da se oslone i kojim bi sebi obezbedili dostojnu egzistenciju, ostaju na margini društva zajedno sa porodicom i svim svojim frustracijama i porušenim snovima...

U fudbalu, recimo, Fifa je pod pritiskom socijalnih institucija uvela pravilo da su klubovi dužni da mladim fudbalerima iz svojih „predprofesionalnih” pogona obezbede obrazovanje i mogućnost školovanja. Međutim, ti programi jedva da su dovoljni da se stekne kakvo takvo znanje i, docnije, omogući zapošljavanja tek da ti mladi ljudi ne bi bili potpuno na teretu države.

Sve to je, dakle, perfektna iluzija – popularna industrija i mediji svakodnevno proizvode prizore slave i uspeha običnog čoveka, taj sjaj je nikad bliži i dohvatljiviji, a ustvari reč je o dobro osmišljenoj manipulaciji. Suze i razočarenja prilikom eliminacije takmičara iz emisija koje traže nove zvezde ili idole praveći spektrakl od ljudske muke, su samo kapi u okeanu suza i frustracija miliona onih, koji ovde, ili onde, prolaze taj isti put, samo daleko od našeg oka.

Od tih poremećenih društvenih odnosa, profitiraju visoko komercijalizovani sportovi, koji su deo industrije spektakla, i pre svih fudbal, kao najpopularniji sport. Pošto su njehovi glavni protagonisti ljudi koji su se probili iz nižih društvenih slojeva, oni se predstavljaju kao neka vrsta „humanitarnog projekta”, dok ustvari fudbal samo profitira od klasne diskriminacije i indirektno je reprodukuje. U tome je ceo trik profesionalnog sporta.

* autor je fudbaler Bazela i reprezentativac Srbije