Освануо је и тај дан. Недеља 29. јануар. Пола десет. Почиње загревање за финале мушког сингла у Мелбурну. Ноле и Рафа готово рутински одрађују куртоазно пребацивање лоптице, тамо – вамо, вамос – тамос, а мој зет Мануел, Шпанац, родом из Кордобе, и ја приводимо крају наше висинске припреме за тај меч. Први пут у животу с њим гледам неки спортски догађај, па још тако важан.

Он не показује већу нервозу. Кћи преводи да он навија за Реал Мадрид и у фудбалу и кошарци. Воли Надала, али да није нешто нарочито загрејан за тенис. Нисам, мислим, ни ја тенисер, али волим да Ноле победи.

На столу две врсте ракије. Крушка, која се њему више допада, и шљивовица, препеченица, понос и дика Шумадије испод Опленца. Обе хладне да се чаше магле. Против урока (да нас пиће не би лако и брзо омамило) туршија, кисели купус, ајвар, сир, кајмак, пршута, шваргла… Сипам му ракију у најмању чашицу коју имамо у кући, једва да је 0,2, а он поко, поко. Непремостива језичка баријера. Упитним погледом од кћерке тражим превод. Шта му је то поко, поко? А она држећи четворомесечну Мину, показује размаком између палца и кажипрста нешто ситно. Значи – мало. Куцнусмо се за срећан почетак. Почеше Ноле и Рафа, а с божјом помоћи и нас двојица.

Пролазе уводни гемови без већег узбуђења. И ми полако мезимо пратећи тај лаган темпо. Кад оћеш ђавола. Ноле при крају првог сета избаци неколико чистих лопти у аут и Надал поведе. Не би ми мило. Попих две-три те дечје дозе прекоредно да смирим нервозу, а мој зет, кад му очима и главом некако понудих још пића, опет, поко, поко. Не инсистирам, јер ме бивша девојка долазећи из кухиње, да види успорен снимак све учесталијих Нолетових брејкова, попреко гледа што гласно навијам и што јој с честим нуткањем ракијом, хајмо поко, поко, кварим зета.

Обрте се срећа. Ноле за тили час преокрену ситуацију у своји корист. Шпарта по терену. Све га боље служи сервис, па онда форхенд дијагонала, па бекенд паралела, волеј на саму линију… и два један за нашег Нолета.

Мој Мануел све то стоички издржава. И ракију, мада од мене већ у прва три сети губи са осетном разликом, али и промену спортске среће. У свеопштој мешавини српско-шпанско-енглеског језика признаје доминацију Нолета и очекује његову победу, али, јасно га разумедох, Надал се никада не предаје. Биће још љутог боја.

Насух себи још једну малу. Планирам да при самом крају четвртог сета, у коме Ноле вилени по терену, скувам врућу ракију не би ли с њом дочeкао још један тријумф нашег Обилића. Цео развој ситуације иде ми наруку. Ево и брејка за Нолета. Пар сервиса до меч лопте. И – пљус. Избаци Ноле чисту лопту напоље. Надал у екстази. Песницом закива ваздух. Иду у пети сет и шести сат игре.

Мој Мануел готово извињавајући се слеже раменима као да хоће да ми каже – шта рекох мало пре. Рафа се не предаје.

Гледам како се Ноле психофизички скрхан враћа у меч. Пада од грчева. Чист драјв волеј забија у мрежу. Скачем. Вичем што није пустио лоптицу да одскочи. Све мање наде у успех. Кажем зету да је Надал боље физички припремљен и ако сада не победи – дуго му то неће поћи за руком. А он мени објашњава и показује како је лопта округла. Је ли богати?

И би округла.

Ноле прави брејк и после непуних шест сати изнурујуће игре бележи седми узастопни тријумф над Надалом. Ноле лежи на терену од немоћи и среће, а мој Мануел и ја као „љути противници” пружисмо руку један другом. Да наздравимо, питам. „Мозе”, рече, на српском, „али поко, поко”.

И тако поко, поко, мало-помало мој зет и ја стигосмо до краја нашег шесточасовног дуела, који ја убедљиво добих, а он обећа да ће се за следећи, као и Надал, мало боље спремити. Не стигох да му кажем, а то ћу, ако не заборавим, чим дођем кући, да је био у неравноправном положају – имао сам предност домаћег терена.