У децембру 2008. и скоро целе 2009. чинило се да ће се Међународни олимпијски комитет (МОК) рекордно опарити продајући телекомуникационим џиновима права ТВ-преноса за Игре 2014. (зимске у руском Сочију) и 2016. (летње).

У потрази за новцем МОК је крајем претпрошле године повукао два радикална потеза. После више од пет деценија заједничког рада са Европском телевизијском унијом, без пардона је одбио понуду „уједињене Европе” за пакет „2014 – 2016” Ниједна страна није званично рекла колика је понуда била на столу, а колико је МОК зацртао. Незванично, реч је о 707.000.000 евра.

Одмах потом је Жак Рог, председник МОК-а, саопштио је да ће са заинтересованим странама преговарати тек после 3. октобра 2009. и доношења одлуке ко ће бити организатор 32. летње олимпијаде.

Право лице кризе

Избори су прошли, Бразил је тријумфовао и – светска економска криза је у некада, чинило се, недодирљивој области, показала да више нико није имун на финансијске турбуленције.

Пре неки дан челни људи МОК су обзнанили да време „за преговоре о продаји ТВ-права за америчко тржиште још није дошло и да ће најраније почети тек крајем априла”.

Одлука МОК-а се некако поклопила са изјавом Дика Еберсола, председника Ен Би Си Јуниверзал спорт и олимпијаде који је рекао да ће „мрежа имати губитак са Игара у Ванкуверу јер није продато довољно рекламног времена”. А цена полуминутног „е пе пе” спота кретала се у распону од 283.000 до 424.000 евра.

И последње три планетарне „зимске чаролије” доносиле су профит. У Нагану 1988. Си Би Ес је уложио 265.000.000 а зарадио 324.000.000 евра, док је Ен Би Си и 2002. у Солт Лејк Ситију (дали 385.000.000 добили 546.000.000) и 2006. у Торину (433.000.000 – 587.000.000) на крају задовољно трљао руке.

Ен Би Си је рекордер са 13 што летњих, што зимских олимпијада (последња на коју полажу право је лондонска 2012.). У периоду од Сиднеја 2000. до Лондона, ТВ-компанија чији је крајњи „шеф” моћни Џенерал Илектрик (у 2009. лист „Форбс” је компанију рангирао као највећу на свету, а четврту по препознатљивости бренда), и кога је својевремено основао Томас Алва Едисон, проналазач сијалице, уложила је у слику са терена укупно 4.029.000.000 евра. Од тога само за Ванкувер (580.000.000) и Лондон (976.000.000) бројали су до 1.556.000.000 или 46.000.000 по такмичарском дану.

А за Скво Вели 1958, прву олимпијаду преношену на телевизији, Си Би Ес је, за 15 сати програма, платио 35.364 евра!

Рат за слику са заштитним знаком „пет кругова” из циклуса у циклус подизао је цене до неба. Што се тиче олимпијада угаони камен нове „филозофије новца” представљале су оне у Лос Анђелесу 1984. показавши да су прави рудник пара и за разлику од Атланте 1996. и уплива приватног капитала, задржале су много више шарма и правог спортског надметања на терену.

Мајкл Џекобсон, аутор „Маркетиншког лудила” и бивши шеф Центра за проучавање комерцијализма 1996. је писао:„За оне који данас иду на Игре то би могло да личи на неку врсту професионалног скупа на који су људи долазили да слушају предавања, а сада гледају комерцијалне изложбе.”

Мање од прижељкиваног

На таквом вишегодишњем таласу, пре неколико месеци, у намери да парира Ен Би Сију, први је ногу у Америци повукао И Ес Пи Ен (власник И Ес Пи Ен је мрежа Еј Би Си, која је пак део још већег Волта Дизнија) најавивши улазак у трку за ТВ-права.

Скрштених руку нису седели ни Си Би Ес и Тајм Ворнер саопштивши да су почели прелиминарне разговоре о заједничком будућем „бидовању”. Си Би Ес је у „браку” са Вијакомом, а власник овог медијског конгломерата је Самнер Редстон (80 одсто акција) са сестром Шери (20 одсто акција) преко фирме Нешенел амјусментс, ланаца са 1.500 биоскопских сала широм света. Поред тога они поседују и Ем Ти Ви, БЕТ, Парамунт пикчерс, Дримворкс студија, итд.

У рукама Тајм Ворнера су тв станице и канали Ти Ен Ти, Ти Би Ес, Си Ен Ен, ХБО, Картун нетворк, итд.

Раскинувши сарадњу са ЕБУ и најавивши у 2009. нови курс МОК је одмах склопио прва два појединачна уговора и то са Скај Италија и Фокс Турска, тзв. каналима „плати па гледај”, оба у „штали” Рупрета Мардока и његове Њус корпорејшн. У уговору, чији финансијски детаљи нису саопштени, постоји обавезујућа клаузула по којој ове ТВ-станице морају да емитују 200 сати са летње и 100 сати бесплатног програма са зимске олимпијаде. Ово правило важиће и за сваког наредног купца.

И све је цветало, док се није опасно заљуљала привреда САД. Амерички „те ве” долари су одувек за МОК представљали главни извор прихода. Поређења ради ЕБУ је Пекинг 2008. платила 314.000.000, а Торино 2006. 96.000.000 евра. Исте Игре у Кини америчку ТВ-компанију Ен Би Си коштале су 1.208.000.000, а у Италији 587.000.000 евра.

Једно од решења и за Сочи 2014. и за Рио 2016. може да буде заједнички наступ два, па чак и више сада добрано забринутих америчких играча. И тако, оно што је МОК као сигурну суму већ убацио у своје бизнис планове, сигурно ће на крају бити пуно, али знатно мање од прижељкиваног...

Ратко Павловић