Meni

Спортске приче

Медаља из дома Хаџијевих сведочи да смо били трећи на Мундијалу

Син и унук др Косте Хаџија, новосадског адвоката и визионара, чувају неке драгоцене успомене из доба када је наша репрезентација, према речима Краља Александра, „урадила више него сва дипломација на јачању угледа државе”

ЕКСКЛУЗИВНО
Вероватно би историја била сиромашнија за један фудбалски период, и не само спортски, да није књиге, филма и целокупног пројекта Интермедиjанетворк „Монтевидео – Бог те видео”. Владимир Станковић, Звонко Шимунец и Дејан Петровић су „кривци” за све ово што следи у причи о др Кости Хаџију, новосадском адвокату и визионару, не само фудбалском, из времена Монтевидеа и учешћа наше фудбалске репрезентације на Првом светском шампионату у престоници Уругваја 1930. године. Ево приче из куће Хаџијевих у Грчкошколској број 6, у Новом Саду, из које смо сазнали много тога новог…

– Мој отац Коста, можда се то и не зна, био је новосадски адвокат, баш као и мој деда Коста, који је фишкалску славу стекао у одбрани манастира Месић, у две парнице, 1908. и 1914, на неки начин је пројектовао границу према Румунији и омогућио да Михајло Пупин, пријатељ наше куће, уз подршку тадашњег америчког председника Вудроа Вилсона, исцрта међу на овим просторима после распада Аустроугарске... Мој деда Коста, адвокат, службовао је од 1927. до 1970 у истој адвокатској канцеларији коју је наследио мој отац др Коста. Наравно, ту сам и ја наставио овај посао. Деда је имао десеторо деце, отац је био најстарији (1. јун 1933), а ја сам јединац као и мој син (1979) – Коста, који је инжењер за разлику од свих нас Хаџијевих. Отац се школовао у Француској, у Каену, и због тога није радио у време мађарске окупације Војводине јер су они само дипломе из Пеште и Беча признавали. Прича о фудбалу је другачија. Отац је у свом животу имао три страсти, три основна ангажмана: фудбал, адвокатуру и хуманитарни рад у Црвеном крсту. Био је и политички активан у Самосталној демократској странци, велики родољуб и патриота, о чему сведоче бројна признања из оног доба. Основао је фудбалске подсавезе у Новом Саду и Бечкереку (Зрењанин), у Југословенском фудбалском савезу је био и потпредседник и први секретар и као такав је и именован за вођу пута на Прво светско првенство у Монтевидео.

У уругвајским новинама „Импарсиjал” од 15. јула 1930. године др Коста Хаџи, тада потпредседник Фудбалског савеза Југославије, пророчански је најавио успех наше репрезентације:

– Наша шансе су, само на први поглед минималне, али наши играчи су изузетно технички потковани и спремни за успех, већ на мечу са Бразилом уверићете се.

И би тако. Југославија – Бразил 2:1.

Против Боливије – дали смо четири гола, а нисмо примили ниједан.

– Можда је неко и изненађен, али оно што могу Тирке, Моша или Милутинац мало ко уме на свету. Нажалост, у полуфиналу против више него фаворизованих домаћина, Уругвајаца, пораз је био сплет околности и резултат од 6:1 за њих не одговара ономе што је виђено на терену – објашњавао је др Коста Хаџи у тадашњим новинама.

Бронзана медаља, уникатна у кући, јесте оставштина др Косте и она сведочи о највећем успеху нашег фудбала. То је доказ да смо били трећи, иако се деценијама углавном наводи да смо завршили на деоби тог места, а на Фифином сајту и данас пише: 3. место САД, 4. Југославија. Дакле, ипак је – 3. Југославија, 4. САД – а једно од објашњења за такав поредак јесте то што смо ми изгубили у полуфиналу од светског првака и да смо зато у предности у односу на Американце.

– Чувамо све ове реликвије и ваљда је ова књига господина Станковића покренула и причу, нешто и актуелизовала о времену Монтевидеа – вели Коста Хаџи млађи.

Успомене на др Косту навиру:

– Можда је занимљиво да су мој отац и др Михајло Андрејевић, као и Бошко Симоновић били исто годиште – 1898. Разумели су се у сваком погледу, а фудбал им је био више од игре, чак и живота, иако су били успешни у својим професијама – лекара, архитекте и адвоката. Бошко Симоновић је основно школовање окончао у Новом Саду, становао је ту у нашем комшилуку.

После успеха на Првом светском првенству Краљ Александар је упутио телеграм др Кости Хаџију у којем је суверен државе нагласио да су: „Фудбалери Југославије у Монтевидеу урадили више него сва дипломација на јачању угледа државе, и то се не сме заборавити...”

О вођи пута наших фудбалера у Јужну Америку ваља рећи да је др Коста Хаџи један од оснивача и новосадске Војводине. Било је то 1914. године.

По доласку у Монтевидео са Жилом Римеом, председником ФИФА (у средини)
– Мој отац је служио војску у Печују, с њим су били и Мирослав Крлежа, чувени хрватски писац, и Петар Добровић, сликар и велики пријатељ. Слика уље на великом платну др Косте Хаџија сведочи о овом пријатељству, а сећања говоре и о посебном односу сликара Петра и његовог брата Николе који су се оженили са две сестре, најбоље пријатељице снаје др Косте – госпође Александре рођене Божин – поносно прича докторов син Коста.

Како смо већ поменули, др Коста је био оснивач ФК Војводине, а у кући Хаџијевих се сећају и повратка чувеног адвоката и „фудбалисте” у управу нашег најстаријег прволигаша.

– Када се после Другог светског рата много тога мењало, па чак имена фудбалских клубова, Војводина је постала Слога и отац није хтео за то да чује, престао је да одлази на стадион, а онда једног летњег дана 1954. у нашу кућу је дошла делегација у којој су били Ваја Богдановић и играчи Сима Милованов, Вујадин Бошков и ваљда Тоза Веселиновић да позову оца на заказану скупштину где треба да се врати старо име Војводина. Дабоме, отац је отишао, изабран је у нову управу и до последњег дана је био део своје Војводине. И још један детаљ из тог периода. Сву власт је тада држала Комунистичка партија. Није отац био ни у каквом сукобу са њима, али није био ни уз њих. Говорио је руководиоцима, иначе члановима партије у ФСЈ и ФК Војводини: „Еј, другови, да смо ми имали 1930. године такву материјалну подршку били бисмо светски прваци и то – више пута!”

Учешће на Првом светском првенству у Монтевидеу је значајан део фудбалске историје на овим просторима, а подсећања на то време кроз сећања учесника и, наравно, њихових потомака је и обавеза нас савременика фудбалске репрезентације Србије која за месец дана путује на шампионат света у Јужну Африку.

----------------------------------------------

Кумови др Косте Хаџија

У кући др Косте Хаџија са посебним уважавањем се говори о кумовима.

– Мог оца и мајку венчали су Василије – Васа Станковић, отац Боре Станковића, легендарног кошаркаша и функционера ФИБА и МОК. Други кум је био Радушко Илић, такође адвокат новосадски и чувени шахиста – подсећа син Коста млађи.

----------------------------------------------

Судије довести у ред

Др Коста Хаџи је посебну пажњу поклањао организацији фудбалског савеза. Био је иницијатор многих активности, па и кадровања. Кад су се судије издигле изнад игре и такмичења одлучио се за кадровске промене.

„Председник судија мора бити угледан, моралан и частан човек, али и компетентан и предлажем да судијску организацију води Васа Стефановић...” И после тога, дуги низ година, и овај сегмент фудбалског савеза је функционисао као швајцарски сат.

Јован Танурџић

објављено: 01/05/2010

Последњи коментари

Stalni  | 01/05/2010 11:50

Pa dobro....ako postoje nepobitni dokazi...zasto onda niko nista ne ucini da se i na FIFA sajtu ozvanici ta nepravilnost i konacno ispravi "greska"??? Zar je to toliko nebitno za nasu drzavu bez obzira sto se odavno ne zovemo tako kako smo se tada zvali...ipak su svi igraci koji su tada predstavljali tadasnju Jugoslaviju bili upravo iz Srbije...

Mince Krstic | 03/05/2010 05:47

Dragi Jovo veoma sam se obradovao tvom clanku u dalekoj Kaliforniji USA.Kao uvek tvoji clanci su istrazivacki i mislim da ce uticati na fudbalski savez Srbije da se nadlezni angazuju kako bi se Srbiji zvanicno vratilo trece mesto,koje smo sportski osvojili.Posebno mi je drago da tako lepo pises o porodici Hadjijevih u ciju sam kucu dolazio krajem nesrecnih osamdesetih godina.Puno pozdrava od dipl.inz.Minceta Krstica

Branislav Korolija | 03/05/2010 07:49

....pa lepo-celo vreme se pominju uves samo jedni te isti fudbalere (Mosa,Tirke, Milutinac) da niste mozda zaboravili Momu Djokica i posebno najvece ime od svih tadasbjih legengi Milovana Jaksica? Njegov sin Vladeta jJaksic zivi u Dusseldorfu kao i unuk koji je po svom dedi dobio ime Milovan
Srdacan pozdrav iz Svedske

За Ваш уређај постоји Андроид апликација, желите ли да је инсталирате?

Инсталирај Касније