Са Светског првенства многе репрезентације су се вратиле кући пре него што се очекивало. Бивши светски прваци Италијани и Французи нису прошли ни први круг док су Енглези и Аргентинци, који су важили за изразите фаворите, подједнако катастрофално завршили такмичење.

Реакције домаће јавности, не само фудбалске већ целокупне, биле су најблаже речено бруталне. Брутални наслови у штампи по елиминацији њиховог државног тима и реакција народа показао је само колико је још доминантан менталитет линча у масама. Наравно, сав тај гнев је већином новинарски индуциран и већ препознатљива медијска тактика је дизање тензије и очекивања, да би се касније по неуспеху сав излив беса преусмерио на играче и селектора. Важно је једино да амплитуда буде што већа, од хероја и фасцинације па све до најгорих губитника чије се главе траже. Томе треба додати и нереална обећања самих играча и селектора, које су више плод страха од оптужби за дефетизам него пука неспретност.

Кад би се направила компилација написа и наслова у европској штампи неколико следећих дана после елиминације репрезентација, реакција би се отприлике кретала од „срамоћења нације” па до „велеиздаје”.

Невероватно је шта све постижу политичари и спортске бирократе са медијима, које држе у рукама. Увек им успева да читаву нацију „нахушкају” на двадесетак младића, који нису довољно зрели да би схватили своју праву улогу у том спектаклу. Многи од њих су још тинејџери. Међутим, многима у времену свеопште економске кризе и бесперспективности, једину радост и одушак може да пружи успех њиховог националног тима и спортиста. То је тај опијум, а кад се без њега остане, онда долази до емотивног слома нације и саме недовољно зреле да би уочила друштвену сврху емотивног односа са групом спортиста у који је доведена.Другим речима, нација се понаша као наркоман без наркотика.

Колику то важност има за психолошку слику нације, кристално јасно се види на примеру француске репрезентације коју су сво време турнира потресали интерни сукоби и скандали. Председник Саркози се заузео да се покрене истрага и лично је разговарао са репрезентативцима да би утврдио ко је крив за фијаско и огорчење нације. Поред горућих проблема економије, масовног губитка радних места, између састанака министара, Г8, Г20, и сл. који и даље ништа не успевају да реше, између батинања имиграната и масовног протеривања Рома, на председниковој агенди репрезентација је, ипак, на првом месту. Министарке спорта и финансија су се такође огласиле оштром критиком, оптужујући фудбалере за срамоћење „л гранд насион” (велики народ), како Французи себе воле да зову.

Наравно, у свим тим мејнстрим медијима  од избијања економске кризе, ниједанпут није могао да се види жесток наслов, као рецимо у италијанској „Газети дело спорт” о „срамоти и понижењу” Италијана после испадања са Светског купа, упућен политичкој и финансијској елити која је одговорна за губитак милиона радних места. Невероватно, али успели су да доведу народ да не осећа понижење које му наносе држава и политика, које нису у стању да им обезбеде ни најосновнију егзистенцију, већ да диже глас тек када њихова репрезентација испадне са неког великог такмичења.Најстрашније је кад је обичан човек доведен до тога да његова најелементарнија осећања поноса и стида зависе од неког или нечег другог, а нарочито ако је то нешто друго најобичнија игра, или спортски резултат. Ова друштвенополитичка алатка је данас највећи цивилизацијски пораз обичног човека.

Разумљиво је што таблоиди и десничарска штампа, „хушкају” народ на играче, међутим занимљиво је да то, мање или више свесно, ради и тзв лево-либерални медијски корпус. Они у таквим ситуацијама углавном потенцирају причу о играчима као размаженим звездама са посебним акцентом на њихове плате. Тај њихов мислени рефлекс, произашао из услова друштвене неправде у којој заиста живе, је нешто што елита која има моћ управо и жели. Гнев сеса оних који држе све полуге друштва у својим рукама преусмерава на играче и селектора.

У суштини ради се о немоћи људи да промене било шта када је у питању њихова егзистенције, о очају и страху пред све опскурнијим политичким и корпоративним структурама. Због тога су управо те структуре истуриле пред народ спортисте, којима су претходно дали огроман новац, да би народ њих пљувао и на њима искаљивао сав свој бес и озлојеђеност. Наравно, ти спортисти немају ни милијардити део онога што је од народа склоњено, покрадено и утајено. Тако нико ни не помишља на трилионе које су банкарске структуре и плутократија склонили ван дохвата обичног човека, а што је стварни узрок његове беде и сиромаштва.И још: не морате се бавити теоријском психоанализом да би приметили класичан механизам одбране, којим се агресија трансферише према слабијем и отклања од елита и њихових репресивних механизама.

Немачки „Шпигл” наводи емпиријске доказе из прошлости поткрепљујући тврдњу да су политичари, кад год је Немачка имала успеха на великим такмичењима, много лакше спроводили болне реформе, које никад не би прошле да народ није био у стању колективне еуфорије и транса. Управо због тога играчи морају да иду као деца на „рапорт” код председника државе и министара када не испуне ту своју праву, системску функцију, а политичари, који би требали да позивају банкаре и корпорацијске менаџере на „рапорт”, тако компензују своју сервилност према њима.

На крају, постало је јасно зашто су имућни спортисти звезде толико присутни у свакодневици, медијима и јавној рефлексији. Стално објављивање плата, зарада и висине трансфера и спонзорских уговора спортиста постало је само по себи спектакл. На томе прво инсистира фрустрирани навијачприликом пораза, уз опаске о непатриотизму и обзирима играча само према послодавцу и новцу. Управо због тога, непристојно богати спортисти заузимају толико јавног простора и постајуглавни иритирајући подсетник друштвене неправде према ком се каналише нагомиланигнев народа. Све глобалнија и опскурнија плутократска структура, банкарска и медијска елита је успела да народ доведе у емоционалну зависност и однос пун анимозитета и зависти према групи младића који обично и сами потичу из истих друштвених слојева. Тај једноставан системски трик,којег навијачи нису свесни, ту елиту и не кошта много, јерспортистима, и другим актерима свеприсутне индустрије забаве не дајевише од промила од онога што она има, а осиромашен и озлојеђен народ своју озлојеђеност усмерава на спортисте заборављајући на банке, корпорацијеи политичаре.

 аутор је фудбалер Бурсе и бивши репрезентативац Србије