Niko ne uživa u lepoti igre kao dete. Samo dete može da se oseća ispunjenim u igri, u njenoj spontanosti i zanesenosti, bez ikakvih spoljnih nadražaja.

Deca zaigrana na ulici, školskom dvorištu ili parku ne registruju okolinu, društvo ili budućnost, oni su potpuno prepušteni doživljaju igre. Ovo je najčistiji oblik „igre zarad igre”' pre nego što dođe do racionalizacije, spoznaje realnosti i razvijanja drugačijih potreba i smisla.

Dete ne može mirno da sedi u školskoj klupi, ili kod kuće, dok se napolju čuje dečija graja ili udaranje lopte, i ono oseća potrebu da im se pridruži. To je ono što bi psiholozi, koji proučavaju ljudsko ponašanje i motive, nazvali intrinzičnim podstrekom, dakle da je smisao i cilj igre – sama igra i ono što ona u sebi sadrži.

Na suprotnom polu u teoriji motivacije nalazi se estrinzičan skup dobara koji postaje cilj i koji je odvojen od same suštine igre i kojem ona služi samo kao sredstvo ostvarenja tih ciljeva. To su stvari koje moderan sport nosi sa sobom – novac, slava, popularnost...

Motivacija u sportu je naravno od izuzetnog, gotovo presudnog značaja. Naravno, ne samo u sportu.

U poslovnom svetu postoje čitave discipline koje moderni gurui radne etike pokušavaju, kroz razne seminare i seanse, da prenesu na poslovne ljude koji treba sebe da motivišu za ono čime se bave i da nauče kako da napreduju.

U profesionalnom sportu je slično, samo što u njemu postoje mnogi automatizmi i ono čemu se teži je na dohvat ruke, ceo sistem nagrađivanja je jako opipljiv. Gledajući u duhu intrinzičan-ekstrinzičan modela, kada se posmatra razvoj motivacije sportiste očigledno da dolazi do transformacije sa prvog na drugo.

Sportisti u juniorskom dobu još nemaju toliko razvijen osećaj i svest za slavu, novac, napise u medijima, pehare, i tapšanje po ramenu. Oni samo žele da se nadmeću i uživaju u radostima koje nudi igra.

Ovaj tansfer motivacije se dešava kada mladi sportista ulazi u profesionalane vode i shvata da su zakonitosti i ciljevi profesionalnog bavljenja sportom totalno drugačiji od onoga na šta je navikao.

To je posebno izraženo u visoko takmičarskim timskim i popularnim sportovima, kao što je fudbal, u kom se na tom prelazu gubi sva romantika igre, naivnost i ljubav prema igri i dolazi do otržnjenja, racionalizacije i nalaženja zadovoljstva u „prednostima” koje profesionalni sport nudi.

Pritisci umesto strasti za igrom

Dakle, strast za igrom i autentična motivacija vremenom se gube, a da sam sportista to možda i ne primećuje. On je sve izloženiji pritiscima rezultata, medija, očekivanjima trenera, publike. I ne smo to. Sve manje može da bira način na koji igra, mora da se prilagodi zahtevima trenera i potrebama tima.

Pri tom, neminovno, strada motivacija. Međutim, popularni sport donosi toliko spoljašnjih „blagodeti” da nivo motivisanosti ostaje gotovo isti, samo što menja svoj oblik i sadržinu. Igrač se motiviše pobedom, medaljom, publikom, popularnošću, premijama, a sve manje samom igrom zato što je ona u „profi” sportu takva da ne može da ga ispuni.

Njemu nije nametnut samo ritam igre i njeni pritisci već celokupan ritam života određen takmičarskim kalendarom, raznim promocijama i medijskim terminima.

Tu dolazi do „samokorumpirajućeg efekta”. Intrinzične faktore potiskuju eksterni podstreci. Dakle, uprošćeno rečeno, profesionalni sportista korumpira samog sebe.

Pored toga, racionalne kulture su razvile princip „odloženog zadovoljstva”, pa za mukotrpan trud i rad ne sledi neposredna, već naknadna nagrada, što je posebno vezano za novac i period po završetku karijere.

Pogrešno se veruje da je novac nejveći motiv za bavljenje profesionalnim sportom. Najčešće se može čuti kako se moderan fudbaler pretvorio u modernog gladijatora i „prodao” zarad novca. Međutim, novac je samo jedan od faktora koji održavaju motivaciju fudbalera na visokom nivou, čak i kad je tokom karijere izložen pritiscima i posustajanju.

Ko god misli da je novac isključivi motiv bavljenja sportom trebalo bi da ode na neke utakmice amaterskih ekipa ili veterana i videće koliki je tu žar i strast za pobedom. Materijalna nagrada, dakle, nikako nije primarni impuls sporta.

Uspeh i po cenu života

Postoje mnogi sportovi koji donose jako skromne materijalne nagrade u poređenju s fudbalom, ali i dalje privlače veliki broj sportista. Takvi su i biciklizam i atletika, koji ne samo da donose manje materijalne nagrade, već iziskuju i mnogo veću žrtvu i odricanje.

Obično u njima sportisti najviše uništavaju svoje zdravlje kroz prenaporan trening, dozvoljene i nedozvoljene supstance. I to čine svesno.

Većina njih se ne libi da prizna da su spremni i da izgube život samo da bi se popeli na pobedničko postolje. Neki ga i jesu izgubili sistematski se uništavajući treningom ili doping sredstvima.

To samo ukazuju koliko su glad za slavom i negativna agonalna energija zaokupili ljudsko biće, čak i kad se izuzme finansijski motiv.

Kao i uvek, svež izvor motivacije je radost i uživanje u samom činu pobede. Na tome se radi od najmlađeg uzrsta, zato i postoje takmičarske kategorije bezmalo od dobi kad deca prohodaju. Njima se prenosi tzv pobednički mentalitet, ili kako u nekim sportovima vole da kažu „ubilački instinkt”.

To postaju strukturne osobine same njihove ličnosti, što unutar sporta nije nikakva patologija već najpoželjnija osobina, a najbolje je ako je urođena.

Tu postoji još nešto što je inherentni automatizam takmičarskog sporta i ide mu u prilog, a to je da je želja za pobedama i medaljama neutaživa. Fudbaleru, teniseru, sprinteru i sama industrija sporta nameće te imperative tako da se i oni sami začude kako ni o čemu drugom ne govore, već samo o želji da sruše rekord, osvoje turnir ili podignu pehar.

Pobednički eros, je kao i današnji konzumerski, ako sportista ne pobeđuje kao da ne postoji i to ga dalje motiviše i tera u nove pobede.

Dakle, prestiž, priznanje garnirano slavom i, povrh toga, izuzetno razvijen pobednički instinkt su, može se slobodno reći, anatomija motivacije modernog sportiste, dok je novac spontan produkt ukoliko se radi o visokokomercijalizovanom sportu, koji može da donekle održi motivisanost.

Razlika između nekadašnjeg klinca, koji je strasno jurcao za loptom sa drugarima, i današnjeg prerano odraslog profesionalca izloženog silama moderne sportske industrije i svemu što ide uz nju, je više nego očigledna. Stvar motivacije je, ipak, suštinska stvar ličnosti i o njoj govori mnogo.

* Autor je fudbaler Burse i bivši reprezentativac Srbije