Хиперкомодификација фудбала и спорта уопште у суштини није ништа друго до процес отуђења играча од навијача. Као и у друштву тако и у спортском микрокосмосу готово не постоји више ништа на шта не може да се стави налепница са ценом. Кад су људи

„од бизниса” приметили колики се профитни потенцијал крије у спорту увукли су свој трговачки дух и капитал у до тада невину људску делатност.

Временом се све претворило у робу за продају, а професионализација и маркетинг су коначно заувек раздвојили спортисту од навијача. Играч је постао производ, а навијач и публика су постали обични потрошачи, тј. муштерије. То је до сада свима постало јасно.

Потпомогнута од стране гуруа маркетинга у клубовима и политичких бирократа који седе у Фифи и Уефи и који немају никакве везе са фудбалом и спортом, настала је таква спортско-економска структура у којој односе између навијача и спортисте одређују тржишне силе и њена логика. Она фамозна Смитова „невидљива рука” помера играче и навијаче као какве фигурице, даје им идентитет и значење, колико год се они (нарочито навијачи) опирали томе.

Није само дошло до отуђења, већ је њихов однос мистификован. Да би играч био примамљив потрошачки мора да има ауру недодирљивости. Мора да буде бљештав производ, луксузни асесоар видљив само у излогу.

Слике и представе уместо блиских сусрета

Врхунац мистификације односа фудбалер – навијач је тимски аутобус. Већина људи који посећују стадионе морали су да примете најновије аутобусе којим фудбалски тимови долазе на стадион. Стакла  су тако затамњена да више уопште није могуће видети играче. Уз то, обавезан полицијски ескорт и шпалири обезбеђења остављају утисак мистике краљевске или дипломатске свите. Нема више дечака који трче за аутобусом да виде своје хероје. Они су пре у некој радњи где своје родитеље вуку за рукав да им купе најновије копачке фудбалских звезда којима су фасцинирани захваљујући телевизији. А ако неки клубови и не практикују заједнички долазак аутобусом, у модерним стадионима постоје подземне гараже које су директно спојене са свлачионицама и ВИП ложама тако да играчи који долазе аутомобилима ни на тренутак не могу бити виђени.

Ово, можда неприметно за многе, представља последњи степен алијенације унутар индустрије спорта. То је оно о чему је Дебор писао: да се унутар друштва спектакла толико све удаљило једно од другог, да је данас сваки однос, па и онај људски, замењен сликама и представама. Навијач се не среће са спортистом, као са стварном особом, већ са његовом медијском сликом или маркетиншком статуом.

Фудбалер и навијач немају више где да се сретну.  Очекује се да ће у елитарној, капиталистичкој логици живота доћи и до саме друштвене сегрегације добро плаћеног спортисте, који нема више додирних тачака са обичним човеком какав је његов навијач. Некад су играчи са спортистима после утакмица знали спонтано да изађу на иста места, да попију пиво и размене искуства, док се данас више не познају. Спортске суперзвезде и звездице живе и крећу се у некој врсти друштвеног „сепареа”, и постали су тотално недодирљиви. Модерни спортиста је претрпео холивудизацију своје личности, а да то није приметио, и то истим оним техникама којима су некад моћни продуценти великих студија мистификовали своје глумце не само на платну већ и њихове приватне животе, да би били још привлачнији.

Однос фудбалер – навијач је вештачки чак и у самом спорту, на утакмици, иако ту требало да буде бар донекле спонтан. Тако је почев од обавезног поздрављања публике пре почетка утакмице до исто тако ритуалног аплауза навијачима на крају утакмице у знак захвалности за подршку. Када изгубе утакмицу играчи исфрустрирани једва чекају да побегну у свлачионицу, али већ на изласку са терена обавезно их чека пи-ар или менаџер и враћа на терен да поздраве публику, која је у таквим приликама и сама изнервирана и љута и највероватније звижди.

Овакав однос „на силу” је ништа друго до испланиран однос фирме према својим купцима који морају да буду задовољени, јер –као што се зна – „муштерија је увек у праву”. У ту врсту релација спадају и разноразне промотивне делатности, организовани аутограм-часови, или посете фан-клубовима, које играчи мање више доживљавају као неку врсту казне. Све су то уговорне дужности које свака озбиљна компанија, која држи до односа са потрошачима, обезбеди већ при потпису уговора са својим аквизицијама. Та врста односа је еквивалент вештачком осмеху продавачице, која и у последњим сатима радног времена, мада пада од умора, покушава да шармира муштерију.

Међусобно неразумевање резултат отуђености

Навијач је коначно постао свестан да је редукован на обичног потрошача и муштерију, и док се играч понаша као размажена звезда он се понаша као размажени гост или посетилац, који је платио своју карту и жели да му се пружи врхунска партија и ако је могуће шоу. Уколико је он као конзумер незадовољан, има свако право да на свој начин изрази негодовање. Чак и они најпосвећенији свом клубу, одвојени од класичног фудбалског конзумера, све чешће знају да изгубе стрпљење и почну са тирадама и повицима.

У компилацији парола, пљувања и звиждука којима навијачи „чашћавају” фудбалере можда је најзанимљивије скандирање навијача немачке Бундес лиге. При првим лошим резултатима, или ако њихов тим не игра како се очекује, одмах се готово са целог стадиона зачује „шајс милионере”. У том и сличним повицима садржана је читава скривена суштина модерне спортске производње и њене намене. Професионалном спортисти у хиперкомерцијализованом спорту је дат огроман новац и огромна пажња, тако да се све фрустрације, од обичног фудбалског резултата па све до елементарне друштвене неправде, сваљују на њега. Њега су истурили они који управљају и истински су власници економије спорта, који у свему томе остају нетакнути.

Фудбалер и навијач су емпатички раздвојени, а то је најгора могућа врста отуђења. Да су ближи један другом, играч би имао много више осећаја за навијача, који, рецимо, даје последњи динар за сезонску карту или за неко далеко гостовање, док би навијач саосећао са играчем који је под константним притисцима принуђен да се трује антиинфламаторима или да прима кортизоне. Овако, међутим, и један и други имају јасно дефинисане улоге и очекивања, један и други су жртве сурове логике успеха и комерцијализације који су им наметнути, само са том разликом, како би Маркс рекао, што се један од њих осећа удобније у свом отуђењу. Али и то је под знаком питања.

Готово да не постоји више начин да се осмисли однос између играча и навијача и да се подигне на неки виши ниво изнад чистог комерцијалног детерминизма. Прво треба да се постане дубоко свестан самог отуђења и његове природе да би навијачи и играчи могли да се приближе једни другима.

* аутор је фудбалер Буре и бивши репрезентативац Србије