Зашто у осталим областима нисмо успешни као у спорту? Ово питање се често задаје, али на њега не само што нема одговора, него се за њим и не трага. Као да се некако подразумева да га и нема.

Пре нешто више од две недеље, 30. јануара, ватерполисти су донели нашој земљи 12 златну медаљу с највећих међународних такмичења (три пута олимпијски победници, четири пута светски прваци и пет пута европски шампиони).

„Ђоковићевски” приступ

Да у Ајндховену нису победили у финалу Европског првенства и то би био велики успех. Али, они се такмиче да би били први.

Покојни Влахо Орлић је износио следећи пример:

– На Олимпијским играма у Москви 1980. у последњем колу смо играли са Совјетским Савезом. Победа нам је доносила злато, док је противнику и нерешено било довољно да сачува прво место. Изгубили смо, а наши ватерполисти се радују?! Питам их због чега. „Па, освојили смо сребро!”. То је погрешно, јер је сребро освојено на прошлој утакмици, а на овој је изгубљено злато. Чему, онда, радост?!

Такав шампионски приступ се, бар што се ватерпола тиче, преко СЦГ сачувао у Србији. Циљ је увек – највиши. Тако је донедавно било и у кошарци, а такав је сада Ђоковић.

И док је све сем првог места неуспех – добро је. То јесте страховит притисак, али временом то постане природно.

Као у ватерполу. Одлазе и долазе поколења, али мета остаје иста. Тим путем је кренула одбојка.
Кошарка је, међутим, застала. У фудбалу смо од високог пласмана одавно дигли руке.

И онда је сасвим природно што тамо не постоји унутрашњи „терач”, оно неопипљиво у човеку што га тера на „брже, више, јаче”.

Тај олимпијски спортски поклич нам недостаје у осталим областима. Рецимо, Ђоковић је од малих ногу хтео да освоји Вимблдон. И мукотрпно је вежбао да то оствари.

А ко је од нас поставио себи задатак да у свом послу буде најбољи на свету? Зна ли неко таквог нашег научника или пољопривредника, чистача улица или новинара, директора или певача?

А и зашто би кад сви знамо да је то неостварљиво? Нека је то и тачно, али би свако од нас таквим „ђоковићевским” приступом имао бољи учинак. И зашто нам то не би био циљ?

Ето, прошле године, ко се надао да ће наши одбојкаши и одбојкашице бити европски шампиони? Али, чак и да се у Бечу и Београду нису догодила та чуда у одбојци би наставили да и даље „гину за сваку лопту”, да нико нема шта себи да приговори.

Ватерполисти су добар пример и за то, али још више за нешто друго, што је чак и важније. Ова генерација је 2009. изненадила кад је постала светски првак. Али тиме се не би правдала да је касније остајала празних руку.

Без шампионских амбиција

Циљ се некада оствари, некада не (2010. је била трећа у Европи, 2011. друга на свету, ове прва на континенту), али нема стајања у месту. Сада је све подређено Олимпијским играма. И после њих све изнова.

Зашто смо без шампионских амбиција у осталим областима? Што не поставимо себи задатак да у нечему будемо пример свету? Да нам улице буду најчистије, да нам језик буде најбогатији, да по природном прираштају све надмашимо, да имамо највеће плате на Балкану, да будемо најбољи у производњи овога и гајењу онога...

За разлику од спорта, где је за све неопходан дугогодишњи рад и појединаца и организација, где је данашња победа најважнија, али не сме да буде Пирова, где мора да се импровизује , а и да се смишљено ради на нечему, чији ће учинак да се види тек у будућности, у осталим областима је много кампањског.

И умемо, можда чак и себи самима, да и најлошији резултат приказујемо у ружичастом, да уверавамо да је то што смо постигли, истина, испод жељеног, али да је у овим условима то најбоље могуће.

Кад у спорту нисмо најбољи на свету то је неуспех, а у другим областима нам и не пада на ум да се упоређујемо с другима. Кад би у Србији завладао спортски приступ можда у привреди, култури, уметности, политици нећемо бити светски прваци, али би нам резултат у сваком случају био бољи.