Žuti mediji danas imaju toliku moć da „tabloidizacija” može da zahvati bilo koju poru društvenog života, od onih najintimnijih odnosa pa sve do visoke politike. Taj proces ide uporedo sa procesom senzacionalizacije i dramatizacije svih aspekata života, tako da je u područjima, kakvi su fudbal i drugi sportovi „šou-biznisa”, koja već sama imaju dovoljno senzacionalističkog materijala i dramaturgije, lako napraviti gotov žut proizvod. Kao što su, recimo, Berluskoni i Sarkozi već gotovi klovnovi sami po sebi, a ne proizvodi tabloidno-medijskih tehnika, tako i među vrhunskim sportistima ima mnoštvo onih, koji svesno sebe predstavljaju na određen način tražeći pažnju štampe. Pored toga, sportisti, koji su deo industrije zabave, komercijalizovali su svaki i najmanji delić svog tela i ličnosti, pod uticajem onih koji od njih kao artikala imaju veliku korist, uvek traže podlogu za popularizaciju „sebe – brenda”. Zbog toga je ponekad jako teško shvatiti kada su sliku i napise naručili sami akteri, a kada su oni samo plod bolesnog interesovanja ili ideja urednika lista.

Iako ne treba zanemariti i samo uživanje u pompi kao dovoljan motiv, ipak sportske zvezde, hteli to ili ne, imaju status sličan holivudskim glumcima i pop-zvezdama i veoma često nisu krivi što je vrhunski sport postao, možda, najznačajniji domen kojim se bavi žuta štampa. Recimo, polovina čitalaca nemačkog „Bilda” navodi da te novine čita samo zbog njenih sportskih strana. Zbog toga se najatraktivnije priče sve više nalaze na poslednjim stranicama standardnih tabloida, a pored toga javljaju se izdanja koja su usredsređena samo na sport i sportske zvezde, uz dodatak skandala, seksa, pseudoglamura i prizemnog humora. Istovremeno, sportski listovi i časopisi, kao recimo „Gazeta delo sport”, „Marka”, „Bola”, „Ekip”, ili nemački „Kiker”, čija je tradicija nespojiva sa senzacionalizmom, pokazuju sve veću tendenciju ka krupnim naslovima, mnoštvom fotografija i, što je možda još najuočljivije, redovnim spekulacijama o transferima, visini plata, odnosima među igračima i igračima i trenerima.

Kao i većina poznatih i uticajnih ljudi, tako i sportisti imaju ogroman strah od žutih medija. Svako od njih, na svoj način, manje ili više bolan, postaje svestan snage tabloida, beskrupuloznosti njihovih vlasnika i urednika, tako da niko ne želi da im se „zamera”, jer ko zna šta oni mogu da sve iskonstruišu ili „napakuju”. Umesto toga, oni „pametniji” ulaze u kompromise i dilove sa njima, rezonujući da je, ipak, bolje imati ih na svojoj strani, nego protiv sebe.

Kao najveći primer apsurda i licemerja medijske kulture, ili još bolje, kao ilustracija šireg duha vremena, jeste činjenica da je pionir i osnivač žutog novinarstva upravo onaj Džozef Pulicer, čije ime nosi verovatno i najprestižnija svetska nagrada za novinarstvo. I ne samo to, već da bi ironija bila potpuna, Pulicerova nagrada se pored žurnalistike dodeljuje i za beletristiku, poeziju, istoriju, dramsku umetnost... Kada su Pulicerovi izdavački poduhvati bili kritikovani zbog neukusa, trivijalnosti i nemorala, njegov glavni odbrambeni argument je bio da je njegova štampa jedina koja se bavi temama i problemima sa kojima običan narod može da se identifikuje, za razliku od sofisticiranije štampe i njenog jezika, koji su po svojoj prirodi nedovoljno bliski običnom čoveku. U osnovnim crtama, manje ili više, ovo je i danas neka vrsta zvaničnog opravdanja i dežurnog izgovora ljudi koji vode tabloide, kada god su izloženi žestokoj kritici zbog prljavštine koju iz dana u dan iznose u javnost.

Tabloidi su masovna svetska pojava, koja uzima sve više maha. Porazna je činjenica da prosvetiteljska Evropa vrvi od bulevarske štampe i polutabloidnih medija, da ona milionima predstavlja osnovnu literaturu, a mnogima jedini „duhovni” sadržaj života. Mardokov „San” ili Špringerov „Bild” izlaze svakodnevno u milionima primeraka, uz još stotine drugih nedeljnika i mesečnika koje Evropa konzumira u jednom dahu. U vreme kad se na sva usta govori o globalnom zagađenju, dešava se dosad neviđeno zagađenje društvenog prostora najperfidnijim medijskim sredstvima. Kulturna kontaminacija nije, naime, samo puko zaglupljivanje masa. To je poslednji čin ubistva duha modernog čoveka, koji se redukuje na najniži nivo svesti, zaslepljen  šarenilom, jeftinom zabavom koja mu se servira i bleskom nepotrebnih informacija kojim ga čašćavaju. Cilj je da se pokrene emocija, da se opljačka najdublji deo čovekove podsvesti, a da on pri svemu tome oseća zadovoljstvo. Nadražuju se želje potisnutog, žeđ za intrigom, želja za tuđom nesrećom, potreba da se vidi brutalnost, manipuliše se seksualnim nagonom... Pored toga što se veruje u laži, poluistine i konstrukcije tabloida najstrašnije je upravo to; njihov nesaglediv uticaj na svest i na podsvest čoveka, na način razmišljanja i gledanja na stvari i, u krajnjoj liniji, uticaj na oblikovanje kolektivne svesti (javnog mnjenja).

Ovaj proces je savršen zločin, zato što se širi neprimetno, kao virus, napadajući razum, ljudskost, izvore moralnosti, srozavajući konstantno elementarni senzibilitet ljudi. I, ne treba se pozivati na filozofiju egzistencijalizma, hrišćanstvo ili slične koncepte, da bi se shvatilo da čovek ne mora fizički da prestane da živi da bi bio mrtav, već da je duhovno zapostavljen čovek već mrtav čovek, koliko god to patetično zvučalo. I tako će ostati, dok god ti mediji budu posluživali narodu svoju grotesku, svoj prikaz stvarnosti, koketirajući sa najprizemnijim jezikom i razuzdanim senzacionalizmom.

I, možda najpogubnije od svega jeste to da i najozbiljniji mediji, da bi izdržali tržišnu utakmicu, usvajaju tehnike karakteristične za tabloide, služe se „infotejnmentom”, „bulevardeskama” i „polusenzacionalizmom”, jer – hteli to ili ne – to je ono što najviše privlači šire čitalačko telo. To govori da je tabloid postao važan agens i osnovni katalizator medijskih procesa i da se njegovoj logici, dinamici i načinu proizvodnje i kreiranja sadržaja sve više prilagođavaju mediji, od kojih se to do juče nije moglo očekivati.

Najzanimljivije i najtragičnije u ovom postasketskom dobu je da ni oni koji su svesni suštine žute štampe, i koji su kritički nastrojeni prema njoj, ne mogu da odole njenoj privlačnosti, mogućnosti da zavire pod tuđu suknju, ili u tuđe dvorište. To je onaj krupan deo čitalaštva koji ili ne želi, ili se stidi da prizna da konzumira tabloide. Pitanje je, zaista, otkuda tim sadržajima tolika energija, koja bi mogla slobodno da se nazove demonskom, koja može da privuče i one najobrazovanije i da malo koga ostavi ravnodušnim.

Bilo kako bilo, ogromna snaga i moć tabloida u današnjem društvu, kao uticaj koji vrše, svedoči i o tome koliko se, posle doba cenzure i raznih ograničenja, sloboda izražavanja u stvari interpretira kao sloboda izražavanja gluposti, nemorala i bizarnosti. To je jedan od onih produkata koje nam takozvana demokratija i pluralizam ostavljaju u nasleđe. Tržište je jedino merodavno. Dok tiraži rastu i privlači se sve širi auditorijum tabloid lagano postaje serijski ubica ljudskog duha.

* autor je fudbaler Bazela i reprezentativac Srbije