Istraživanje etiologije psihičkih bolesti, uzroka njihovog nastanka pokazalo je da su za njih odgovorni koliko nasledni faktori toliko i sredina. Mnogi u sebi nose naslednu vulnerabilnost, prostije rečeno sklonost određenom oboljenju ukoliko postoje spoljašnji uslovi (stresori) za njegov razvoj. Ovo je važno znati upravo da bi se primetilo kako se danas sprovodi selekcija, jedini istorijski program koji ima kontinuitet.

Danas ne postoje ni najmanji teorijski pokušaji da se ovaj proces detaljnije razjasni. Uostalom, zašto bi se menjali spoljašnji uslovi u kojima čovek obitava kada je to ključ za eliminaciju onih neprilagodljivih. Trebalo bi da se promeni sam čovek. Tako se sprovodi odabir onih koje ne pritiskaju moderni uslovi življenja, nehumanost, stalno takmičenje, trka za uspehom, pre svega zato što nemaju dovoljno urođene senzibilnosti i emotivne aure koja je u stalnom dodiru sa spoljašnošću, da bi te stvari percipirali kao poremećaje. Oni koji imaju imalo emocionalnosti prinuđeni su da se prilagode društvu da bi opstali i bivaju izloženi stalnom procesu desenzibilizacije.

Jedan od prvih teoretičara postmodernizma Žil Delez koji u svom delu ne slučajno nazvanim „Kapitalizam i šizofrenija”, kao dva fenomena koji su u simbiotičkoj vezi, piše o tome kako je u kapitalističko-takmičarskom društvu nemoguće realizovati svoje ljudske potencijale. Oni usmereni na duh, emocije, dušu, igru, kreativnost i nadasve smisao nemaju mesta u današnjem vrednosnom haosu i osuđeni su na oboljenje duha. Žil Delez je počinio samoubistvo.

Gi Debor i francuski egzistencijalisti na čelu sa Sartrom i Kamijem su anticipirali stanje čovekovog duha ispunjenog nepovezanim slikama i besmislom. Pokušali su da objasne da je čovek isto esencijalno i smisleno biće, a ne samo uslovljeno biće koje instinktivno konzumira hranu, slike, informacije, spektakl. Inače, društvo, radno mesto i industrija kulture ga samo pravi zavisnim od tih društveno indukovanih potreba, i kad mu to počne da izmiče i kad više nije u stanju da ih konzumira on se više ne oseća društveno vitalnim. Čovek ispunjen smislom i autentičnim težnjama bi trebao da ostane nedodirnut društvenim vrednosnim okolnostima, dok je čovek „jedne dimenzije” pogubno vezan za trenutne definicije uspeha i ostvarenosti, na taj način da od toga zavisi njegov celokupan identitet i njegova mentalna čilost.

Međutim današnje društvo nije uspelo da stvori uslove u kojima ličnost može da se ostvari kao smislena, humana i kreativna. Erih From je poznavajući dobro psihoanalizu i marksizam koje je sintetisao, polazeći baš od tih primesa da čovek ima potrebu ka smislenim i moralnim životom shvati da dolazi do neurotičnosti i poremećaja mentalnog zdravlja upravo zbog osujećenosti čoveka da potvrdi i realizuje smislenu i humanu stranu svoga bića, a ne samo, kako je tvrdio Frojd, zbog imanentnih poriva koji u svim uslovima moraju biti zadovoljeni.

Dakle radi se o ničemu drugom nego o socijaldarvinističkom projektu gde se ne teži uklanjanju stresora i izazova sa kojim duh čoveka više ne može da se izbori već upravo o njihovom forsiranju da bi se na taj način uspešnije selektirali oni lišeni istančanog senzibiliteta. Stvaraju se ravnodušni ljudi, neosetljivi na tragiku sveta i društvenu nepravdu, da bi se odatle regrutovali perjanice političke elite i novog svetskog vrednosnog poretka. Na taj način genetska suma društva se sve više umanjuje za one najautentičnije ljudske odlike, i nastavlja se antropološko-istorijska tragedija.

Jer nije čovečanstvo ostalo uskraćeno samo za izuzetno talentovane sportiste, ali neprilagođene za nadmetanje, sputane psihičkim bolestima ili pak telesnim povredama, već je uskraćeno za mnogo veće i vrednije stvari.

Da li bi Kafka bio toliko psihotičan da nije rastao u mračnom praškom getu ili da li bi se Majakovski ubio da nije bio razočaran izdajstvom ideala istinskog komunizma. Nije li strašno tvrditi da su Tolstoj, Munk, Van Gog ili Hese baš zbog depresija, psihoza i anksioznosti od kojih su bolovali stvorili vrhunska dela, uzdižući vezu „genije i ludilo” (Lambrozo) kao nužan estetski postulat.

Za koliko smo još genijalnih dela ostali uskraćeni od jednog Jesenjina, Štefana Cvajga, Hemingveja, Virdžinije Vulf koji su sebi oduzeli živote, neurotični od društva, neprilagođeni na njegov darvinizam i dinamiku „jačih”.

* autor je fudbaler Burse i bivši reprezentativac Srbije