Мењале су се државе које су наши фудбалери представљали, али репрезентација се још није излечила од неких дечјих болести. На пример, никако да створимо стандардан тим за дуже време.

Уместо тога наши селектори су углавном поверење поклањали звучним именима и онима који су тренутно у форми. Разуме се, неке асове над асовима (од Благоја Марјановића до Немање Видића) само је виша сила могла да избаци из репрезентације, али фудбал је, ипак, екипни спорт и ту треба свака линија да функционише беспрекорно, а не само да је појединац велики играч.

Добри кад је мука, а после…

За наш фудбал је свет чуо у Монтевидеу 1930. На Прво светско првенство је отишло принудно издање репрезентације и мада је тамо начињен подвиг над подвизима (пласман у полуфинале) та екипа (Јакшић –Ивковић, Михајловић – Арсенијевић, Стефановић, Ђокић – Тирнанић, Б. Марјановић, Бек, Вујадиновић, Секулић) никада више није заиграла заједно.

Одлазак у Јужну Америку бојкотовали су хрватски клубови, а када се репрезентација вратила овенчана славом, онда су њихови играчи враћени у државни тим. „Уругвајци” су били добри кад је била мука, а после су нађени бољи...

Један од најчувенијих југословенских тимова је такозвани Олимпијски. То је онај који је 1952. у Тампереу у епском двобоју савладао Совјетски Савез у јеку сукоба Тито – Стаљин.

Деценијама после тога се напамет декламовао тај тим (Беара – Станковић, Црнковић – З. Чајковски, Хорват, Бошков – Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец). А он је само још једном, непосредно по повратку из Финске, заиграо у том саставу и то на пријатељској утакмици.

На Европском првенству у Италији 1968. наш тим је оборио на обе плећке светске прваке Енглезе, иако су њихове броје браниле такве светске звезде као што су Чарлтон, Мур, Бенкс, Бол, Хант, Питерс… Али, ни тај састав (И. Пантелић – Фазлагић, Дамјановић – Павловић, Пауновић, Холцер – Петковић, Осим, В. Мусемић, Тривић, Џајић) није стекао поверење на дуже стазе.

Увек су налажена појачања и, као по неписаном правилу, резултати су били слабији од оног полазног.

Сви велики тимови, било репрезентације или клупски састави, били су стандардни, уиграни и уз неопходне попуне, али играчима који су већ били у екипи као резерве, постизали своје најбоље резултате.

Да не идемо далеко. Нишки Раднички је од просечног југословенског прволигаша с тимом чија се окосница није мењала неколико сезона, стигао до запаженог учесника Купа Уефе (полуфиналиста 1982).

Да не говоримо о Партизановим бебама, троструким узастопним шампионима Југославије (1961-1963) под Бобековим вођством, касније и европским вицешампионима (1966), или Миљанићевој Црвеној звезди, која је за четири године (1968-1971) освојила по три првенства и три купа и стигла у полуфинале Купа шампиона (1971). Ни у једном, ни у другом тиму није било играча који су као звезде прелазног рока дошли међу „црно-беле” или „црвено-беле”. И ни за кога није била тајна у ком саставу ће играти.

Светски првак без највеће светске звезде

Селектору, који нема подршку савеза, најлакше је да репрезентацију саставља по именима. Што су она звучнија, то је њему алиби јачи.

Код нас је незамисливо да неко буде толико храбар као што је био Еме Жаке и да из репрезентације изостави највеће асове. Француски селектор се одрекао Кантоне, који је тада био и најсјајнија светска звезда, и Жиноле. Али, проценио је да ће они сметати Зидану и његовој генерацији и после почетних тешкоћа Француска је постала и светски првак (1998), а онда и европски (2000).

Уиграна екипа, с младим играчима за које је репрезентација животна шанса, плански вођена, без притиска да је свака наредна утакмица историјска, може да постигне много више од тима састављеног од врхунских фудбалера, али скупљених с коца и конопца уочи меча.

Као председник савеза Миљанић је заштитио селектора после посртања на почетку мандата. Сачуван је и тим и ма колико у то време приговарали Осиму да гура своје Сарајлије тај тим је 1990. био на прагу полуфинала Светског првенства, а ко зна докле би стигао на Европском првенству 1992. да из политичких разлога није спречен да се тада појави у Шведској.

После тога више није било континуитета. Ниједан селектор није добио прилику да и у наредном циклусу води репрезентацију. У таквим околностима о сетви, чији ће се плодови убирати кроз неколико година није могло бити ни речи.

Тешко је замислити да ће сада доћи неко пред којим ће као задатак бити постављено: Светско првенство 2018. или бар Европско првенство 2016.