Откако је самостална Србија је најбоље резултате постигла, несумњиво, у ватерполу: 2006. европски првак, 2007. четврта на свету, 2008. друга у Европи и трећа на Олимпијским играма, 2009. светски првак, 2010. трећа у Европи, 2011. друга на свету, 2012, за почетак, европски првак.

А овог лета су и Олимпијске игре. Све те успехе наша репрезентација је постигла под вођством селектора Дејана Удовичића, који је на ту дужност постављен у невреме: државна заједница СЦГ се распадала, Београд је био домаћин Европског првенства, из репрезентације која је годину раније, 2005, у Монтреалу, постала светски првак готово половина није могла да игра јер се Црна Гора одвојила... Ипак, као што се из наведеног види (набројана су само најважнија такмичења) ризница нам је све богатија.

Шта у Србији значи медаља, поготово златна?

Медаља за нас значи – преживљавање. Не могу да замислим шта би било да их не освајамо. Природно, то тера напред, али и ствара вештачки притисак. Ако могу да будем искрен: сањам да имамо буџет на време, а не да се... У односу на 2008. он је сада мањи за 50 одсто! Разумем да је економска ситуација тешка, али је ватерполо заслужио да буде последњи ако треба да се реже.

Упоредите 2006. и 2012.

Конкуренција је све јача и биће све јача. То је нормално и свиђа ми се. Од 2006. се много порадило на реновирању и изградњи базена. Ватерполо савез Србије би требало у најскорије време да добије и свој базен, али се још не зна где ће бити. Не треба нам много. Треба нам нешто функционално: 30 х 25 метара и један мањи за обуку. Летос смо имали добре услове у базену Републичког завода за спорт, али то, ипак, није наше. Ствари се крећу набоље, мада је то и даље још далеко од онога што имају конкуренти. Не бих желео да будем погрешно схваћен: ватерполисти стално освајају медаље, а пливачи из Београда деценијама то нису успели. Без обзира на то, ми смо у другом или трећем нивоу кад се добијају бољи термини, што је парадоксално. Не забадамо прст у око никоме, али ватерполо у Србији не би постојао да базен на Бањици не припада Партизану.

Водили сте две различите генерације: првој није „требао” селектор, а ова друга је ваша још из подмлатка. Како је радити с такве две различите екипе?

Узајамна интеракција између играча и тренера је у ватерполу достигла зенит. Захвалан сам и једнима и другима на квалитету да нашу приватну и нормалну људску сујету ставимо на друго или трећем место, а општи интерес на прво. И то је највећи успех ватерпола код нас. То важи за оне генерације из прошлости, а надам се да ће тако бити и убудуће уз развијање профила победника, свеједно да ли си конкурентан или ниси.

Како се учи тренерски занат и како се сада усавршавате?

Сви који су потекли имали су неку везу с Београдом или Котором. Код нас је веома битан начин функционисања. Покушаваш да од сваког узмеш понешто, имаш неког у организацији који стане иза тебе. Није све бајно, има и друга страна медаље која се не види и не треба да се види. А кад неки спортски радници стану иза тебе тиме дају одређену поруку и играчима и свима и онда знаш шта се ради и где ће то да доведе. Учио сам од свакога и од свакога сам имао помоћ, а кад се дође на овај ниво онда се с правом каже: највише смо научили од играча и анализа после тренинга. Достигли смо неки ниво да то функционише без обзира на то ко је тренер, а ко играч.

Радили сте и у клубу и у репрезентацији, а и упоредо.

Напорно је и не може вечно да траје. Оно што сам радио од 2005. до 2008. из ове перспективе ми изгледа да сам био велики мазохиста. У једној години је сабијено више година и због тога негде нисам могао да заокружим посао. Нисам имао времена за анализу и себе и екипе. Али, то ипак треба да се проба. Захвалан сам што сам имао прилику да водим све селекције почев од кадета, а и што сам био и помоћни тренер. Прошао сам прави пут и то ми је сад од велике користи.

Како ми успевамо уопште ово да постижемо?

Само радом и дисциплином. И жељом.

Имамо мало клубова. Да ли је то предност – јер је све ту под руком или мана – јер је мала база?

Ми смо имали осам-девет играча из Партизана у репрезентацији. Али нисам за концентрацију на том нивоу. То је прелазни период, то је инфузија. Мислим да треба да направимо лигу с осам клубова уз враћање играча из иностранства и укључивање у Јадранску лигу. За шест година треба да створимо чврсте темеље и да после делујемо тржишно. Ниједан распад, како Југославије, тако и СЦГ, нисмо дочекали спремно или нисмо желели да верујемо да ће се распасти, а све те земље су много спремније дочекале тај тренутак. Док су биле у заједничкој држави припремале су се за то, док смо ми били као заљубљена девојка која мисли да дечко неће да је остави. Држава треба директно да нам помогне да бисмо убрзали тај процес, који је неминован. Морамо да имамо у ватерполу Суботицу, Бечеј, Нови Сад, Београд, Крушевац, Крагујевац, Ниш. Ето, била је Универзијада, а ниједан објекат нисмо направили. Па таква такмичења се и узимају због тога.

Шта ми то имамо у ватерполу, а други немају?

Можда имамо дрскост и знање, и приватно и јавно. И то расте како се приближавају такмичења. Мислим да нема тајне. Ми радимо највише од свих – од шест до осам сати дневно! Код нас се почиње веома рано, тако да играчи брже сазревају. Са шест година већ пролазе прво селектирање, са девет су већ у некој такмичарској групи. А што се самих играча тиче наш спорт је богом дан јер нема погубног утицаја родитеља и квазименаџера.

Шта је пресудно: познавање противника или уиграност?

И једно и друго. Ако нешто ствараш онда се више осврћеш на противника, а ако си довољно јак онда је обрнуто. Ми смо сада стигли дотле да не морамо толико да се осврћемо на друге.

Шта би могло да се побољша у ватерполу и види ли се шта му прети?

Ова гарнитура Европске и Светске пливачке федерације не види у ком правцу треба да иде наш спорт. Ватерполо је први дао неке идеје, али их није развио, а преузели су их други спортови и отишли напред. Ја сам за велики заокрет у ватерполу. То није храбро, него је потребно! Али људи који га воде више гледају из личне перспективе. Не видим искорак с људима који су толико пута могли нешто да ураде, а нису. И при том су све централизовали и доносе апсурдне одлуке: због повреде тренерског простора и ударца противничког играча добија се иста казна?! Ми смо једини спорт у коме се приликом одређивања казни не користи видео-запис. Такође смо и једини који фаворизују судије из неутралних земаља, јер немамо ранг-листу. Ако мађарске и хрватске судије најбоље нека они суде. Али, нама суди Коганов из Азербејџана, који живи у САД, а тамо не суди утакмице ни на колеџима?! Па, где он тренира? Без обзира на то он је редовно на свим највећим такмичењима. Ми смо уништили Фина-куп, а кад су други преузели тај концепт, онда се сад приближавамо Светској лиги. Новчане награде треба да буду много веће, Европско првенство да се игра са 16 екипа и у четири града, женски турнир да се одвоји од мушког, да користимо електронску графику... А ми пребацујемо ЛЕН из једне државе у другу. У Бироу ЛЕН има двадесетак људи од којих су само тројица-четворица из ватерпола. Како пливач или скакач у воду може да решава питања из ватерпола? Холанђани су сада направили у Ајндховену врхунско такмичење. Међутим, правила су таква да су судије и делегати третирани као ВИП личности. Зашто? Судија је судија, а делегат је у осталим спортовима неприметан.

Може ли од обичног детета да се створи врхунски ватерполиста?

Не може. Од оних који се на Бањици упишу у школу ватерпола само један до два одсто постану играчи. Кад смо код тога мораћемо да мењамо доктрину српског ватерпола. Рецимо, веслачи су одлазили у Америку, па су се онда враћали. Код нас су тамо раније одлазили играчи из друге или треће групе, а сада из прве. Због тога морамо да се повежемо с њиховим факултетима тамо, да видимо како они раде, да пошаљемо наше тренере да буду тамо од јануара до, рецимо, априла, како ти наши ватерполисти не би били заборављени и да кад се врате буду спремни за оно што је нама потребно.

Каква је Ваша комуникација с играчима? Каква је улога капитена?

Кад су играчи у базену онда је све у тренеровим рукама и ја према свима имам исти однос. Комуникација тренера и играча је можда важнија ван базена и ту капитен има своју функцију. Ја имам привилегију да имам такве играче да нам карантин није потребан. Не контролишем их, јер имам апсолутно поверење у њих. Увели смо да не користе мобилне телефоне за време ручка и вечере, али мислим да је то нормално.

Злато из Ајндховена – адут за Лондон или отежавајућа околност?

Како год да је било наш циљ се не мења. Ми само треба да будемо паметни. Имаћемо и психолога Марију Андријић да растерети играче како бисмо се максимално спремили за Олимпијске игре.