Ваљево – Срећа је у несрећи што је млади и амбициозни човек Милан Ђурић, који је од последица тешког повређивања још као дечак ослепео, изузетан борац и личност која на најбољи начин потврђује максиму да је живот чудо. Студент треће године социјалног смера на Факултету политичких наука у Београду није сам. Уз њега је стални пратилац или како се то каже „очињи вид“ мајка Бранка. Шест семестара су заједно, не раздвајају се ни на предавањима, јер много шта треба записати у бележницу, затим систематизовати, снимити на диктафону и препустити Милану на учење. Књига у аудио форми је јако мало а о литератури нема ни збора, а дешавало се и то да поједини професори нису допуштали да им се предавања снимају. Уз све то живот у Београду је скуп и калкулације за преживљавање се врте око скромне суме за туђу негу и минималне очеве инвалидске пензије. Помоћ су, веле, приморани да траже и сасвим је логично да то учине од свог града.

Пре неколико дана посетили смо Милана и његову мајку у студентском дому на Карабурми, у Београду. Соба двокреветна са прозором окренутим према Дунаву. Купатило и мокри чвор су заједнички. Кућним редом је предвиђено да се на решоу могу скувати само кафа или чај и ништа више, без обзира на то што пратилац хендикепиране особе нема право на бонове за домску мензу. Милан и његова мајка и са овим су задовољни првенствено зато што је дом добијен у редовној процедури где је битан утицај имао и просек оцена у индексу, који је изнад осам. Ипак, услови за смештај слепог лица и његовог пратиоца су неодговарајући, односно изнуђени. Међутим, новца за боље нема, јер Милан ни после 16 година од тешког повређивања не може да оствари право на материјалну надокнаду у виду цивилне инвалиднине.

– Без обзира на то што је записник са увиђаја уништен приликом бомбардовања зграде МУП-а у Ваљеву, током агресије НАТО-а, добро је познато да се моја несрећа догодила 1996. године када сам као дванаестогодишњи дечак нашао детонаторску капислу у околини куће у Ваљевској Каменици. Она није пала с неба већ је заостала или одбачена током неког од претходних ратова. Ту опасну стварчицу унео сам у кућу и док сам је разгледао она се у једном моменту активирала. Приликом експлозије остао сам без три прста на левој руци, лево око ми је одмах страдало, док је десно тешко повређено. Практично истог дана почела је борба мојих родитеља да ми спасавају вид и то је чињено путем десетина прегледа и консултација, као и шест операција које су обављене на клиникама у Белгији, Москви и Београду. Паралелно, моја ментална конституција, воља, амбиције, а касније и инат, нису ми допуштали да клонем, већ сам наставио са школовањем и надом да ћу једног дана изаћи из света таме. У специјалној средњој школи за слабовиде и слепе особе „Вељко Рамадановић“ у Земуну био сам ђак генерације. Није било ни дилеме око факултета на који сам се уписао после уредно положеног пријемног испита – каже Милан, не скривајући разочарење у понашање државе и њене администрације која се „слепо“ придржава новог упутства да се право на инвалиднину не може остварити уз два или више сведока, већ само уз документован, папирни доказ.

Како је скончао његов доказ, односно записник са увиђаја видело је неколико хиљада Ваљеваца, јер се зграда негдашњег МУП-а налазила у центру града. Милан додаје да је цео случај у Управном суду, а ако и тамо буде одбачен, као последње инстанце преостају му Уставни суд Србије и Стразбур, јер, како је нагласио, за оно што се њему дешава не требају очи да би се видела истина.

Миланова мајка Бранка је до његовог повређивања радила у конфекцијском предузећу „Узор“ у Ваљеву. После несреће у потпуности се посветила његовом лечењу и школовању. Иако су пролазили кроз изузетно тешке ситуације, ниједном, каже, нису истакли белу заставу, јер су Миланова воља, борбеност и вера у успех као локомотива вукле напред. Најгори осећај био је што су све време апсолутно немоћни да докажу Миланово право на материјалну надокнаду, односно цивилну инвалиднину која би их спасла свих понижења и испаштања. Ако изгори доказ, мора ли и човек, пита се ова одважна и пожртвована мајка.

– Због све озбиљнијих материјалних проблема били смо приморани да се за помоћ обратимо градској управи Ваљева. Нисмо кукали, јер таквог понашања није било ни пре три године када је доведено у питање даље Миланово школовање. Колико год добијемо, бићемо задовољни и захвални и то ће нас додатно оснажити и мотивисати да наставимо ову тешку, али и изазовну породичну борбу која је до сада дала огромне резултате. До циља су остале још две године што није превише, али ни мало – каже Бранка, из чијег разговора смо могли да докучимо нескривени оптимизам и очекивање да ће оног дана када Милан буде дипломирао на факултету поново прогледати.

Будо Нововић