Крушевац –Недавна промоција „Зборника 5“, у оквиру „Багдалине“ едиције посвећене књижевној баштини Крушевца, и делу Драгомира Лазића Ђурице, партизанском комесару, а потом филозофу и књижевнику, одвијала се на фону речи великана српске писане речи Добрице Ћосића. Писац и академик, некадашњи борац Расинског партизанског одреда, пише саборцу и књижевном ствараоцу Ђурици о својим илузијама, а „Зборник“ објављује то писмо у целини.

Наводећи да га је писмо Ђурице „просто посекло“, јер није испунио обећање да погледа књигу свог друга и напише неколико реченица, Ћосић признаје да себе не сматра компетентним за књижевне процене и судове, напомињући да нема много времена, јер је „почео озбиљно да поболева“ и да је „свом снагом запео да редигује две књиге“, као и „Записе у Туђем веку“. Реч је о времену од 1. јануара 2000. до 16. марта 2003. године – сахране Зорана Ђинђића.

„Ако будем имао снаге за штампу, имам белешке до 2010. године; биће то, можда, још две књиге ’Личне историје једног доба‘“ – најављује Ћосић.

У делу писма, које посвећује свом ратном другу, Ћосић говори о илузијама и својим судбинским дужностима.

„Нисам са својом револуционарном генерацијом успео да променим судбину српског народа; била је то наша партизанска и младићка илузија; нисам као председник СР Југославије успео да променим националну и државну политику и започнемо препород Србије у социјалдемократско, просвећено и цивилизовано друштво. Ти неуспеси су генерацијски и национални порази који су у мојој свести и души постали мука и патња које ми умањују успехе и задовољства која сам поред свих порицања имао у свом романсијерском раду“ – признаје Ћосић.

Осврћући се на последњу деценију свог живота, велики српски писац каже:

„Деценију свог живота утрошио сам живећи ризично и опасно, с циљем рушења титоизма и заснивања социјалдемократског поретка у Југославији и цивилизацијски препород Србије. Промена која је настала петооктобарским превратом, изведена је народним гневом и милионима долара америчке обавештајне службе и њених сарадника; преврат је у коме сам и ја заблудно учествовао. Та промена поретка претворила се у ужасавајућу стварност: криминалном контрареволуцијом ступили смо у криминални капитализам. Ја сам врло брзо увидео да смо опет обманути, па се са нашим народом осећам пораженим у историји и са егзистенцијалним страхом за његову будућност.“

Ћосић се затим враћа свом пријатељу Лазићу и његовим књигама:

„Оно што сам ценио у Твом приповедаштву јесте тежња за истином и рушењем стереотипног, идеолошког, социјалистичког проседеа.“

Велики писац и друг Драгомира Лазића Ђурице, у недостатку времена, још каже да је, пишући му писмо, замишљао себе и њега у разговору испод Беле стене, на Јастрепцу, па поред бистрог јастребачког потока што тече поред брезјака и слуша исповест о судбини два ратна друга.

Раде Станковић