Вршац – Пет-шест пута у току године, обично на захтев „оштећене стране“, у згради Месне заједнице Црвена Црква заседа црвеначки „трибунал“, како је Мировно веће назвао историчар Озрен М. Радосављевић, главни уредник сеоских новина „Долић“ чијим би се квалитетом подичила и каква варошица, иначе, шеф Месне канцеларије и секретар волонтер Месне заједнице.

Он помно бележи све актуелне догађаје у селу за које процени да ће интересовати мештане и будуће нараштаје. Проучавањем ближе и даље прошлости и објављивањем најзанимљивијих догађаја у „Долићу“ спасава од заборава историју овог села и краја.

Ауторитативни Радојица Милованчевић, члан Савета Месне заједнице и председник Мировног већа у овом селу, озбиљно схвата поверену дужност, па овом телу председава као у правом суду. Његове одлуке нису баш обавезујуће, као оне донесене у редовним судовима, али ретко ко од странака, после већања, не поштује „пресуду” овог „трибунала”. Нико не жели да буде „бела врана”, и да село о њему прича као о човеку који не мари ни за комшију, ни за обичаје.

– Активност Мировног већа, овог нарочитог тела Месне заједнице, интензивна је колико и рад Савета Месне заједнице. У многим нашим селима не функционишу ови „судови”, и поред тога што Закон о локалној самоуправи налаже њихово оснивање и рад. За наше услове, ово је добар начин да се избегну компликована и скупа суђења у правосудном систему, скупи адвокати, путни и остали трошкови... Црвеначки „миротворци” су врло активни, и заказују сесије кад год им то ситуација налаже. Увек се у „судницу” позову обе стране, како би се лакше дошло до истине. Овај наш „суд”, према уредној документацији, беспрекорно ради већ пола века – каже Озрен М. Радосављевић, који готово редовно присуствује и помно бележи све што обе стране изговоре, и наглашава да се одлуке заснивају на компромису и мирењу „зараћених”.

Наш саговорник напомиње да овај „суд” нема моћ да наметне решење, или неку од сукобљених страна казни. Такође, мада се већање „мировњака” понекад и отегне, ни један од три члана већа не наплаћује свој рад и време, „а докле, не зна се”. Тим пре што неки спорови изискују да „суд” изађе на лице места.

Црвеначка „судска пракса” показује да се спорења најчешће односе на пољску штету, коју ратарским усевима на њивама причини стока немарног газде или због поспаног чобанина, онда, повреду међе, изговорене тешке речи... Има и спорова и толико „тврдих” странака које ни црвеначко Мировно веће не може да реши и помири. Тада се „предмет” сели у редовне судове, а високи трошкови парничења неизоставно уследе.

– Има и комичних и несвакидашњих спорења. Прелиставајући архиву, наишао сам на случај да је девер пријавио „шарање” своје снахе, један мештанин је тужио комшиницу да му је „на кући, постојаним бојама, исликала некакве ђаволчиће”, и да му тако врача и „ради о глави”. Остао је забележен и случај једног Црвенчанина, који је пред Мировно веће послао комшију, јер је имао прегласног петлића кикиреза. Нашем „суду” у овом случају никако није полазило за руком да измири стране, јер би се увек испречио грлати петлић. Тадашњи председник „сеоског трибунала” је власнику предложио да свом кикирезу свињском машћу – натопи задњицу, како би га утишао. Јер, неће моћи истовремено и да се напрегне, и да „стисне”, и да кукурикне. Тако је, уз помоћ „трибунала”, власник смирио свог певца, а комшија добио миран сан – испричао нам је Озрен М. Радосављевић.

Јовица Даниловић