Дама против рибокрадица

Бела Црква – Љиљана Јанкулов, из Беле Цркве, тврде добри познаваоци риболовачког света, једина је дама рибочувар у Србији. Запослена је у д. о. о. „Криваја“, чије је седиште у истоименом месту код Бачке Тополе. У Белој Цркви је основала Удружење риболоваца „Капиталац“, у коме је председник, и врло је активан такмичар у пецању на пловак. Освојила је много признања, пехара и медаља.

– Догодило ми се нешто што се само може пожелети: радим оно што волим. Ваљда ми зато није тешко да у свако доба дана и ноћи, сама или уз подршку полиције и инспектора за екологију, пођем у контролу седам белоцркванских језера, који су моје – радно место, прича нам Љиљана, за коју тврде да је рибокрадице готово искоренила, бдијући над рибљим благом.

И њен супруг, Верослав, пуне три деценије контролише стање на обалама. Он је задужен за стотинак километара обале канала „Дунав–Тиса–Дунав“, и његових притока, у четири јужнобанатске општине. Каже да је сваке године, до лане, уз подршку државних органа, пленио и уништавао између 15 и 20 километара мрежа рибокрадица. Упорност се исплати, јер је рибокрадица све мање.

– Много је упорна у послу, а кад јој искуство зафали, прискочим у помоћ. Међутим, она је у предности, с обзиром на то да ником и не пада на памет да је увреди, или да је физички угрози, што се мени често догађало – каже Верослав, рибочувар с најдужим непрекидним стажом у Србији.

Љиљана прича да међу риболовцима без дозволе има и оних који би да се „набаце“, како би прошли без плаћања, па је позову на кафу.

– Не пијем кафу са риболовцима без прописне дозволе.

– А кад би те позвао неки фрајер – упоран је био незнанац.

– Прихватила бих, јер фрајери увек имају уредна документа – одвратила је Љиља, а „риболовац“ је ћутке извадио новчаник и платио дневну дозволу.

Због лоше процене, други „спортиста“ се интересовао да ли је Љиљана госпођица, или госпођа. Саопштила му је да има лепу унуку, а овај се „смирио“.

– Кад сам се са Верославом упознала, наши изласци су били на обале реке и језера, док су наши вршњаци „уживали“ у кафанском диму. Никад се са спортским риболовцима нисам препирала, нити оштре речи разменила. Они су, стварно, културан свет. Често ми ласкају, па кажу да никад нису лепшег рибочувара срели. Радим ненајављено, према тајном плану, за који зна само мој шеф – прича Љиљана, и каже да ће ускоро, као што је у читавој развијеној Европи, заједно са супругом, полагати и стећи звање лиценцираног рибочувара.

Љиљана је своју љубав према спортском риболову, коју негује од своје пете године, пренела и на кћерку Тању и зета Верољуба.

Ј. Даниловић