Клупци код Лознице – „Драгина кафана“, најстарија приватна кафана у лозничком крају, налази се у селу Клупци: саграђена је 1938. као кућа, да би се тек 1963. године претворила у кафану. Одмах је ту поред Ваљевског пута. Карирани столњаци, дрвене љубичасте столице, старе слике и календари, све подсећа на прохујала времена, када од гостију није игла имала где да падне. Последњих година се променило много шта, нема више кафеџије Драгутина Станојевића, по коме кафана носи име, нема гужви, ни великих пазара.

– У оно време није било лако бити приватник. Отац је тек после три године добио трајно решење за рад, а инспекције су биле честе. Ако би хтео да се шириш, значи да си имао вишак пара и да си утајио порез. Због тога је кафана остала иста до данас. Гости су долазили из целог краја, било је шест конобарица, музика са две, три певачице и обично би од четири после подне почињала гужва и трајала до сванућа. Кафана и башта су биле пуне, а за ноћни пазар могао се купити нови „фића“. Лудница је била кад „Вискоза“ да плату. Дневно се пекло и до шест јагањаца, око 15 килограма роштиља, а попијено пиво и ракија мерило се хектолитрима. Дође пун „дајц“ пића и све оде – прича за наш лист Радован – Рашо Станојевић, Драгутинов син, који са женом Вером данас води кафану.

Све конобарице су биле пријављене, а многе су овде радиле годинама. Било их је из лозничког краја али и са оне стране Дрине. За „Драгину кафану“ знало се широм Југославије захваљујући путницима кроз Вуков крај и солдатима из свих крајева који су војни рок служили у оближњој касарни. Када би зидови могли да причају, рекли би колико је несрећних војничких љубави „лечено“ за кафанским столом и колико је „скидања“ униформи овде прослављено. У кафани је, каже Рашо, скоро све као и првог дана. На зиду је плочица са натписом „забрањено разбијање стакла“, ту су и љубичасте дрвене столице мада не све јер је део заплењен када једном Драго није платио порез. Данас кафана са 70 места опстаје захваљујући издавању за свадбе, испраћаје и прославе пунолетства. Осталих гостију има али много мање него пре. Од када су почели ратови народ је остао без пара, кафана без конобарица, и та „оскудација“ још траје мада не важи за сталне госте. Најредовнији је „ветеран“ електричар Владо Кикановић (54) који последњих 28 година сваки дан почиње овде.

– Без обзира на то који је дан, овде сам ујутру, између седам и осам сати, попијем кафу и ракијицу, и попричам са другарима. Имам свој сто поред шанка и ту у мом термину нико не седа. Сада нас ујутру буде неколико, а некада је било барем пола кафане – казује Кикановић док испија прву јутарњу кафу, додајући да је био велики пријатељ са Драгутином, а данас је са Рашом.

Власник кафане у којој су први пут запевала нека од данашњих познатих фолк имена каже да кафана са баштом има око сто квадрата али планира да је, „кад прође криза“, прошири за још толико. Верује да ће опет доћи времена када ће бити пуно гостију јер „народ воли кафану“.