Кладово – У минуле четири деценије, од укључивања у рад првог агрегата, 1970. године, „Ђердап 1” дао је Југославији и Србији 222 милијарде киловат-часова струје. Истовремено, уложио је много пара да своју акумулацију и агрегате заштити од свакојаког отпада који Дунав доноси са свог дугог европског пута. И отровни црвени муљ који је 4. октобра у огромним количинама истекао из хаварисане мађарске алуминијске компаније „Мал“ и стигао у Дунав делом ће, највероватније, завршити у акумулацији прве ђердапске електране.

Јавности је мало познато колико је вода ђердапских акумулација затрована и којим све отровима, који у њу Дунавом доспевају из целе Европе, и шта се све чини да се електране, пре свега кладовска, заштите од крупног отпада и пластике. У време високог водостаја и поплава, а таквих је било десетак у минуле четири деценије, на брани је било дрвећа, пластике, угинулих животиња, људских лешева… То се свакодневно хвата на моћним заштитним решеткама, испред 14 преливних поља електране.

Дугогодишњи руководилац Службе за информисање Чедомир Драгишић прича да се сав тај отпад, по више тона сваког дана, уклања моћним дизалицама, и одвози на депонију код кладовског села Сип. Ту се многи Кладовљани, по приступачним ценама, снабдевају отпадним дрветом, а део се прерађује у брикет.

– Много људи је укључено у ове послове и у Привредном друштву „Ђердап“ у Београду и у електранама у Кладову и Неготину. О томе брине Сектор за одржавање приобаља ђердапских акумулација са седиштем у Пожаревцу – каже за „Политику“ Чедомир Драгишић. – Без свега тога, и моћне механизације, била би отежана производња струје и угрожена пловидба, а наталожени отпад би поплавио хиљаде хектара земљишта. Мора се улагати непрекидно и у велике насипе и црпне системе, али се то улагање, добром производњом, исплати.

Много невоља причињава и људски немар. Највише таложног муља у акумулацију „Ђердапа 1“ стиже из Велике Мораве. Зато што у њеном сливу, немилице и „дивље“, великим багерима експлоатишу шљунак и песак. Уз то, много се канализација не пречишћава, а бродови, још некажњено, испуштају отпадно уље у реку и расипају други отпад. Велика опасност за ову акумулацију су и европске нуклеарне електране на току Дунава. Пре 20 година на еколошком скупу у Доњем Милановцу речено је да Дунаву прети, евентуалним хаваријама, и 15 нуклеарних електрана. Сада их има и више, а Дунав је постао и велики европски колектор отпада.

Брана прве ђердапске електране зауставља и таложи сву нечистоћу са великог сливног подручја Дунава. И ова и брана код Неготина спречавају отицање тешких метала, отрова који ланцем исхране стижу и у организам човека. И отров из Мађарске, који ће се у Ђердапу дуго таложити, затроваће акумулације. А не зна се још тачно шта нам је донео после бомбардовања хемијских постројења у Новом Саду и Панчеву, 1999. године.

Стручњаке подилази језа од читавог спектра хемикалија нађених у шкољкама које обитавају у акумулацији „Ђердапа 1“. Хемија је, по свему судећи, већ угрозила и лубенице. Њихов принос је између Неготина и Кладова, после изградње „Ђердапа 2“, знатно опао. Испитивања ће показати да ли је главни „кривац“ за мању производњу лубеница пораст нивоа подземних вода које су до корена ових биљака донеле и наталожене отрове.

Стојан Тодоровић