Zlakusa kod Užica – U Zlakusi, selu onih čuvenih zemljanih lonaca, vri ovih dana kao u košnici. Stigli su naši i strani umetnici, traje međunarodna kolonija keramike, objasniće vam ovu živost svako koga sretnete ovde i pokazati: idite u domaćinstvo braće Šunjevarić, Svetozara i Veselina, uzbrdo pa desno, srešćete tamo umetnike i Sofiju.

A Sofija Bunardžić, osnivač ove kolonije, umetnica, profesorka u užičkoj Umetničkoj školi, već 14. leto zaredom ovde okuplja umetnike keramičare sa raznih strana sveta. Do sada je na ovim kolonijama u Zlakusi radilo 220 umetnika i 15 likovnih kritičara iz čak 20 zemalja. Iskustva i umeća ovdašnjeg drevnog grnčarskog zanata, starog skoro tri veka, koji se prenosi s kolena na koleno, privukla su keramičare moderne umetnosti sa svih kontinenata. Na obostranu korist: zanat koji je bio već pred odumiranjem oživeo je, a savremena umetnost obogatila se tradicijom.

– U osnovi našeg pristupa je spoj autentičnog starog zanata (rad na ručnom točku, materijal korišćen vekovima, pečenje predmeta na otvorenoj vatri) sa modernim keramičkim formama u umetnosti: skulpturama, unikatnim posudama, bojama, radovima za izložbe. Spajamo prošlost i sadašnjost, znanja zlakuskih domaćina grnčara sa talentom svetskih umetnika. A uz promociju Zlakuse i naših vrednosti u svetu glavni rezultat je oživljavanje ovog zanata: kad smo pre 14 godina koloniju pokrenuli, ovde se još samo pet-šest starih majstora bavilo grnčarijom. Sada ih već 40 radi, za tržište proizvode lonce i druge posude, i mladih je među njima sve više – kaže za „Politiku“ Sofija Bunardžić.

Na ovogodišnjoj koloniji, koja se održava pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i grada Užica, ovde stvara 11 umetnika i dva kritičara: iz Turske, Bugarske, SAD, Portugalije, Slovenije i Srbije. S njima je i mlada Bojana Bojanić iz Priboja, najbolja učenica užičke Umetničke škole koju je ovog leta završila, a učešće na koloniji joj je nagrada za sjajne školske rezultate. Umetnike smo zatekli dok su radili, stvarajući predmete od gline u domaćinstvu braće Šunjevarić.

– Materijal od koga radimo je neobičan, bogomdan za obradu. Nigde ovo u svetu nisam videla, možda jedino može da se uporedi sa japanskom tehnikom „raku“, ali mi se više sviđa ova zlakuska tehnika. Kad se vratim u Portugaliju primeniću ova znanja, održati predavanje, prirediti izložbu – kazuje puna utisaka mlada umetnica Emilija Emileva, rodom iz Bugarske, poslednjih godina nastanjena u Portu, gde je doktorand portugalske keramike.

S njom se slaže i njen sunarodnik Metodij Pešunov, vajar koga su stvaralački putevi iz rodnog Pazardžika još pre 15 godina odveli u SAD, u San Francisko gde sada živi:

– Ovde sam otkrio nešto novo što za 40 godina rada nisam sreo. Specifična je ova tehnika, ona mora da se vidi i doživi, pa ću preporučiti drugima u San Francisku da ovde dođu – kaže Pešunov.

Koloniji se raduje i domaćin Svetozar Šunjevarić, u čijoj se porodici ovaj zanat neguje od davnina, njegovi čukundeda, pradeda, deda, otac bavili su se grnčarstvom. Ni danas Svetozar u tom zanatu ništa nije promenio: glinu koristi iz sela Vranjani, a kamen zvani „vrsta“ (mineral kalcita) iz Rupeljeva kod Požege, pa kad ih pomeša onda ručno oblikuje i pravi lonce, šerpe, sačeve, pržulje, ćase i drugo, što potom peče na otvorenoj vatri (700 stepeni) i prodaje na saboru u Guči ili drugde po preporuci. Sve što se napravi nađe kupca.

Branko Pejović