Ужице – Привреда ужичког региона донела је и током 2009. године државној каси од извозних послова готово пола милијарде долара. Обојени метали, малине, муниција и други производи лако су налазили купце широм света. И док региони по Србији кубуре са спољнотрговинским дефицитом, овде је још једном, без обзира на кризу, годишњи суфицит остварен, извоз је за 115 милиона долара био већи од увоза. Ипак, ни ови привредни резултати, какви се из године у годину понављају, нису били довољан мотив да држава више пажње посвети главним пројектима на овом подручју.

О томе да држави много дају, а да им се мало враћа већ одавно говоре Ужичани. Каткад у политичким, чешће у привредним круговима. Овдашње фирме, попут Ваљаонице бакра (годишњи извоз 50 милиона евра), „Импол Севала” (приближно толико), продаваца малине и другог воћа (око 60 милиона евра годишње), „Првог партизана” (око 50 милиона долара), међу највећим су извозницима у Србији и пример како у држави чији је спољнотрговински дефицит око пет милијарди долара треба пословати. Али, углавном тешко иде кад какав важан подухват, користан за ужичку привреду, треба остварити.

– На сваком управном одбору Регионалне привредне коморе Ужице, кад анализирамо резултате пословања привреде у којој извоз има посебно место, истичемо да то није праћено одговарајућим односом државе према овим резултатима нити добрим зарадама радника у већини тих фирми. Недовољно се држава укључује у стварање бољег амбијента на овом простору. Одавде државним органима, у име привреде, шаљемо предлоге за субвенционисане кредите извозницима, бржи повраћај ПДВ-а, континуитет у курсу евра без наглих осцилација. Углавном то није имало ефекта, можда тек у последње време примећују се први знаци реалнијег приступа извозној привреди – напомиње за наш лист Драгомир Папић, директор Регионалне привредне коморе Ужице.

Одавно се овде прича о реалној потреби да заживи цивилни авиосаобраћај на аеродрому Поникве, зарад отварања и развоја целог краја, да свеже воће и други производи брзо стижу у свет, а туристи овде долазе из света. Али, већ деценијама, такве приче остају без ефекта. Јесте недавно држава омогућила превођење ове ваздушне луке у војно-цивилну, но тај посао сада пада на плећа локалној самоуправи да нађе инвеститоре за овај подухват. Затим, често су са врхова власти обећавали да ће аутопут стићи у ужички крај, да ће барска пруга бити обновљена, да ће саградити затворени базен у Ужицу, покренути нове инвестиције и радна места, али државне паре углавном иду за пројекте у другим регионима.

О овоме се у онлајн издању нашег листа повремено оглашавају и читаоци, па тако Ужичанин Бранко Марковић, коментаришући напис о вредном извозу „Првог партизана” на америчко тржиште, пише: „Ово је само још један податак који показује да ужички крај пуни државни буџет несразмерно у односу на оно што му се враћа. Западна Србија је једини крај који нема аутопут, у пругу није улагано 30 година, аеродром Поникве за државу је неисплатив. Стоп београдизацији Србије”.

Наду да ће се недавним отварањем Царинарнице у Ужицу и најавом одлуке Владе Србије о формирању Слободне зоне у Севојну изменити овакав досадашњи однос државе према водећем извозном крају донекле је отопила недавна најава измена предлога регионализације. Мада већ годину дана Ужице фигурира као центар будућег еврорегиона, што је министар Млађан Динкић још давно у овом граду најавио, одједном по најновијем, компромисном предлогу, спајају се подручја Шумадије и западне Србије у један велики регион, тако да ће, вероватно, Крагујевац имати предност у односу на Ужице приликом одлучивања о регионалном средишту. Таква најновија намера изненадила је и ужичког градоначелника Јована Марковића, који се чуди оваквом предлогу, будући да је, како каже, Ужице до пре десетак дана било „већ виђено” за центар региона и да су на томе заснивани неки овдашњи важни пројекти.