Беочин – Осмех не силази с лица Бајрама Дуљаја (55) из Беочина док на свом новом радном месту, после пет година беспосличења, шије вреће и торбе од полиуретана, па поново може да издржава своју шесточлану породицу.

Бајрам је 35 година био радник цементаре и пре пет година, као технолошки вишак, добио отказ и отпремнину од 9.000 евра и нашао се на улици. Пре само месец и по дана, захваљујући Ромској заједници из Новог Сада, Бајрам Дуљај је запловио у воде приватног бизниса. Набавио је половну шиваћу машину, добио бесповратних 200.000 динара од берзе рада за самозапошљавање и компјутер. После месец дана приватног бизниса кућа Дуљајевих у Беочину се – препородила.

– Као да сам се поново родио. Имам посао, догураћу до пензије, а кућа ми је пуна радости. Замислите, постанем вишак, а у кући син, снаха, супруга и двоје унучади и одједном сви незапослени. Од отпремнине сам купио индустријску шиваћу машину, а остало се потрошило. Преживео сам тешких пет година, незапослен, бескористан. Радио сам повремено, тек да нешто зарадим, а онда преко Ромске заједнице у Новом Саду потражим помоћ и ево, сад сам нов човек, бизнисмен. Шијем дневно стотину цегера за пијацу од полиуретана, продаја иде добро и велики сам оптимиста, рачунам да ћу за месец дана проширити радњу и да ћу запослити и сина – прича нам Бајрам Дуљај.

У једној просторији у својој кући сместио је Бајрам своју радњу, шије дан и ноћ, а цегере продаје трговцима по 20 динара. Да ће посао ићи добро уверио се када је пре неколико дана добио понуду да једној великој фирми испоручи 15.000 полиуретанских врећа.

– Биће посла, порубљивање једне вреће је четири динара, ако шијем врећу, онда је продајем за 17 динара са ПДВ-ом. Не заради се много, али за мене и моју породицу то је одлична зарада. А видите, иде пролеће, требаће врећа за пшеницу, кукуруз, поврће. Тиме се мало ко бави. До пуне сезоне морам набавити још једну индустријску машину и запослити и сина Селима, који има 34 године, а нема ни сата радног стажа – каже Бајрам.

За први месец је већ свео рачуне. Платио је све обавезе, порезе, социјално и пензионо и зарадио чистих 60.000 динара. То је, како сам каже, право богатство. Зна Бајрам да се од цегера и врећа не може стећи богатство, али њему је важно да може да живи нормално.

– Треба ми још пет година до пензије, до тада ћу водити радњу, а онда посао прелази на сина Селима. И сада ми помаже цела породица, посебно око продаје пијачних цегера. Знате, мој отац је после Другог светског рата декретом дошао са Косова и Метохије у Беочин, у цементару. Живели смо лепо и ја сам се запослио у цементари. Међутим, 2007. сам, као и многи цементаши, постао технолошки вишак. И ево, ја сам се извукао из кризе – истиче Бајрам и додаје:

– Сада је у Беочину шесторо гладних мање. Зар нисам успешан бизнисмен већ после месец дана?

Док се растајемо, Бајрам Дуљај седа поново за своју шиваћу машину и наставља да шије вреће и пијачне цегере. Са сваким штепом, како сам каже, све је ближе поштено зарађеној пензији.