Вршац – Аустријски и српски сликар, Роберт Хамерштил, заслужио је и доживео две привилегије. Већ два пута је излагао у Леополд музеју, у Бечу, у коме се почаст не указује живим уметницима, који су задужили Европу и свет. Друго поштовање му је, прошле године, указао родни Вршац, који је, заједно са породицом, морао да напусти, кад је слобода стигла, октобра 1944. године: додељена му је титула почасног грађанина, а пре извесног времена, у оближњој Гудурици, у породичној кући, отворена је стална поставка Хамерштилових ликовних остварења. Касније ће то прерасти у музеј.

– Овде сам рођен, овде је моја крв, и мој дух – рекао нам је на коректном српском Роберт Хамерштил, Вршчанин по рођењу и хтењу, а угледни Бечлија већ пуних пет деценија, који за себе каже да има два завичаја.

Кад је у Бечу, мисли на Вршац, а кад је у свом родном граду, у коме је провео првих дванаест година – мисли су му у престоници Аустрије, где има много пријатеља, које често доводи да „осете нашу, српску културу”. Кад говори о себи, каже: „Ми, Срби...”. Додуше, он по женској линији има српске крви.

Кад полази у Беч, са Вршачког брега носи комаде стена, којима лечи главобољу.

– Мој отац, пекар вршачки, из Алексине улице (садашња Живе Јовановића), имао је све саме Србе за пријатеље. То се одразило на менталитет, па нисам разумео зашто смо након другог светског рата морали да одемо. Сви су људи исти: или добри, или зли. Вршац је посебан град, исијава енергију која мобилише, и личи ми на Њујорк: све је у њему увек у покрету, лепа су дворишта, ваздух вечито струји, а и „бувљак” оба града имају.

У интервјуу једној америчкој телевизији, пре неколико година, истакао је: „Њујорк је као мој Вршац”. Онда га је новинар питао где се налази тај град, који често помиње.

– У Банату – одговорио је.

– А, где је Банат?

– У Војводини – додао је.

– А, где је Војводина – инсистирао је журналиста.

– У Србији – упоран је био и Роберт.

Наставили су разговор, јер је новинар схватио да прича са човеком који своју родну варош – носи са собом.

Уметник каже да своју стваралачку енергију црпи из детињства, описаног у аутобиографском делу „Једно банатско детињство 1939 – 1949.”, коју је илустровао са 32 цртежа. Из детињства је „повукао” и ћирилицу, којом потписује сва своја дела и пише посвете.

Општински већник, професор Јован Колар, посвећен је идеји да Хамерштил добије своју сталну изложбену поставку, која би прерасла у депанданс Градског музеја, са сталним кустосом. За то су се залагали и његови пријатељи, др Драган Јевдић, неуропсихијатар, и мр Звонко Сантрач, вајар и сликар. Замисао је остварена, захваљујући реконструкцији Дома културе и Културно-информативног центра у Гудурици, некадашње родне куће Робертове мајке терезе, педесетих година национализованој.

Ј. Даниловић