Зајечар – На заказани договор о новом дружењу зајечарских гурмана и боема први је, у рано јутро, стигао Пера Гљивар. Мало ко у Зајечару зна да се тај човек, још витак и ведар и у седмој деценији живота, званично зове Петар Радовић. Али, многи знају да је он најбољи познавалац и најуспешнији берач печурака у Тимочкој крајини. Зову га још и Пера Цврле, а други Пера(Петар Живановић) власник је најстарије и највеће зајечарске приватне књижаре„Млади мај“. Он предводи зајечарске гурмане и боеме и својим теренским аутом повремено одвози Перу Гљивара у берићетне бербе.

И Пера Гљивар и Пера књижар страсно воле печурке, до обожавања. Први Пера ужива у берби и чарима природе, а онај други је највећи потрошач убраних шумских плодова. Цврлетове печурке увек су му поуздано добре. И мариниране, као салата, и у гулашу и паприкашу, на плотни и на жару, у чорби с рибом и као надев печењу, јагњећем и прасећем.Пера берач трчкарало нема више од 70 килограма, а Пера потрошач, предводник зајечарских весељака, тек је последња два месеца са 183 „калирао“ на 137,5 килограма. Након што се подвргао експерименталном оперативном захвату мршављења по методи хирурга из Норвешке.

Пао је договор да за сусретпоменутих гурмана и боема, крајем викенда у дворишту поменуте књижаре, Пера Гљивар донесе убране печурке: смрзнуте, осушене и мариниране. И да их припреми са госпођом Винком, мајком Пере књижара. А од свеже убраних – мала вајда.Новинару, кога су боеми позвали у госте, Пера Гљивар ипак, колико само за сликање, показује учинак своје бербе. Само је ово, вели, одолело суши. На столу испред њега су храстова сјајница, глатконожни вргањ, црнонога увијача, нејестива красница и кожната красница, па килетов вргањ, јеленски штит и ћуранов реп. Укупно двадесетак примерака. Премало за оно што Пера Гљивар лагерује и продаје. Када је берићет, убере Пера Гљивар и више од 20 килограма вргања дневно и сто килограма ливадских шампињона...

А у току године бере он радо и борову рујницу, слинавку, вилин клинчић, ђурђевке, јајчаре, лисичарке, буковаче, смрчке, мартинчице, голубњаче, љутаче... Добро их је све проучио. Још од малих ногу ходао је шумама са оцем Тодором и течом Карлом, а када је постао хемијски техничар, печурке је проучавао кроз стручну литературу. Свакој од око 350 печурака које успевају на подручју Тимочке крајине он зна и латинска имена. А бере и припрема најчешће тридесетак, оних најукуснијих. Премало, ако се зна да у свету има укупно око 60.000 врста гљива и међу њима око 60 отровних. Избегава, наравно, наше смртно отровне као што су зелена и бела пупавка, пантеровка, мухара, планинска копренка, оловаста рудолиска, рани смрчак, бљувара, ђавољи вргањ… Памти многе трагедије у Тимочкој крајини у којима је, у минулих 50 година, од тровања печуркама смртно настрадало више од 50 људи.

Треба брати и уживати, никако не бити халапљив, саветује своје суграђане Петар Радовић. Он заиста ужива док крстари Дели Јованом, Старом планином, Тупижницом, Ртњем, Мирочем.

Недавно су у гљиварским ђаконијама Пере Гљивара уживали и гости на његовој крсној слави Света Петка. Све је било направљено само од печурака и рибе коју је Петар Радовић лично уловио. Поменути гурман књижар Пера каже да не памти укусније славско гошћење. А његов пријатељ Пера Гљивар каже да спрема дијеталне рецепте од печурака за пријатеља Перу књижара, који ће му помоћи у даљем скидању килаже. Препоручује му и чајеве од храстове сјајнице и ћурановог репа, за чишћење крвних судова и имунитет. И специјално слатко, веома благотворно, од јудиног ува.