Зајечар – Пољопривредно добро „Салаш“, у истоименом селу код Зајечара, некада највеће пољопривредно предузеће у Србији после ПК „Београд“, није ни налик оном некадашњем. Али, Ђанкарло Коста, директор италијанске компаније „Агрисол“ из Падове, која је „Салаш“ купила пре пет година, верује да ће он бити и већи и успешнији него што је био. Биолог по струци, из менаџерске породице, директор Коста сачинио је мастер план обнове запарложене компаније и, убеђен да су потенцијали „Салаша“ изузетни, позива меродавне и у Зајечару и у Србији да помогну Салашанима.

Да помогну, вели, најпре селу, како их прописи обавезују, да се комунално обнови, како би са довољно воде, струје и бољим путевима помогло и „Салашу“ да привуче инвеститоре из света. Помаже сада „Агрисол“ селу колико може, али није могуће да исти ровокопачи и багери раде и на економији предузећа и на улицама села. У некада комунално најуређенијем селу у Тимочкој крајини (са канализацијом и централним грејањем) више није ништа као што је било. Велика несташица воде за пиће овог лета праћена је даноноћним рестрикцијама, честе су и несташице струје а готово сви локални путеви до 12 околних села су изровани и тешко проходни.

– Ми бисмо радо да помогнемо и селу и нашим радницима који живе у њему, али много је невоља, а мало и механизације и новца – каже Коста. – Прилике су сада много неповољније него пре 20 година, када је и у „Салашу“ и у селу свега било у изобиљу, када су радиле фарме јунади, оваца и живине, када је у добру и на његовој економији на четири хиљаде хектара ораница било запослено и до хиљаду људи.

Тешко је, каже амбициозни италијански менаџер – који је у Салаш стигао из Венеције пре три године, и ту станује – разуверити људе да за њихове транзиционе муке није крив „Агрисол“. Тешко може да им објасни да је „Салаш“ био државна, а да је „Агрисол“ приватна фирма. А и прилике на тржишту капитала и робе данас су много неповољније. Не пориче да не раде велике фарме, али додаје да су оне биле на великим мукама и пре него што је „Агрисол“ стигао у „Салаш“. Најбитније је, каже Коста, да је „Салаш“ још жив и да се обнавља. Обновљена је ратарска производња на готово четири хиљаде хектара, купљена нова најсавременија механизација, у шта је уложено више од милион евра, а наручена је и нова за још два милиона евра. Нема плата нижих од 20.000 динара. И све су редовне, тачно у дан и сат.

Уверавао нас је Коста и колико је моћна нова механизација, и она у хангарима и она на њивама. Сваке недеље, вели, у „Салаш“ стигне по једна савремена пољопривредна машина. Показао нам је и како житни комбајни увелико убирају кукуруз, а моћни трактори припремају велике комплексе земље за јесењу сетву. Раде даноноћно. Ускоро ће, вели наш саговорник, према његовом мастер плану, почети и изградња велике фарме крава музара. Њихово млеко ће се прерађивати у сиреве за извоз. На добром је путу да за њену изградњу обезбеди новац из европских фондова. Ускоро ће почети подизање и савремених плантажа воћа.

Ђанкарло Коста каже да ради често и двадесет сати дневно. Апсолутно је убеђен да „Салаш“ има будућност. У току је и обнова система за наводњавање. Верује у људе са којима ради. Каже да се уверио да Србија и „Салаш“ имају изузетне пољопривредне стручњаке. То је, каже, најјачи српски производни ресурс. Али, не престаје да подсећа и зајечарску општину и државу Србију да су дужне да испуне своје обавезе према житељима Салаша. Управо је њиховом небригом село и запуштено.

„Агрисол“ ће сигурно обновити „Салаш“. У то је Ђанкарло Коста убеђен. Али Салашу селу морају помоћи и Зајечар и Србија. А за све је потребно пуно више стрпљења, времена и новца.

Стојан Тодоровић