Zrenjanin – Milenko Izgarjan, sportista i državni reprezentativac, emigrant, kafedžija i veliki ljubitelj životinja nakon dugih putovanja ukotvio se na Dunavu, ali ni u osmoj deceniji nije siguran da je konačno uplovio u mirnu luku. Možda će opet na put.

Porodica Izgarjan, u Zrenjaninu poznata po nadimku Gužbulj, jermenskog je porekla, a te gene je izgleda najviše povukao Milenko. Energičan, temperamentan, ni kad sedi nije miran, a dok priča neprestano gestikulira rukama.

„Izgarjan tuširao Simića” je naslov koji dominira u hrpi novinskih isečaka. U vesti iz šezdesetih prošlog veka piše da je pobedio čuvenog rvača Branislava Simića, najvećeg rivala u svojoj karijeri. Zato će u razgovoru najpre da pomene tu pobedu, a onda ostale i veće uspehe kao što su dve titule šampiona Jugoslavije.

Počeo je da se rve slučajno i kasno, već su mu bile 24. Kupao se na Begeju, na Fišerovoj plaži, kad ga je izazvao Boško Tatić, tadašnji omladinski reprezentativac. To mu je bilo prvo rvanje, ali je ipak bacio reprezentativca nekoliko puta na pesak pa ga je ovaj pozvao da dođe u klub „Proleter”. Na prvom zvaničnom takmičenju bio je vicešampion države.

– Svi su govorili da imam veliko srce i da sam strašno uporan. I danas tvrdim da je talenat važan, ali bez upornosti nema ništa – priča Milenko. Priseća se svoje velike snage i kako je na početku karijere u Vršcu podigao čuvenog mađarskog olimpijskog šampiona Kozmu sa strunjače, ali nije znao da ga baci pa ga je nosao po strunjači i došao do trenera, s protivnikom u naručju, da ga pita šta da radi. U vrlo oštroj konkurenciji, gde je Zrenjanin imao, pored Simića i Golušina i Stojkova i Jovanova, Izgarjan se ipak probijao, bez obzira na to što su ga „gurali u polutešku da bi drugima pravili mesto”.

Onda se rvalo za džabe i iz ljubavi, a za život je trebao neki posao. Godine 1970. kao vozač u preuzeću „Transport” mnogo je putovao po svetu, pa bio predložen i za direktora. Nije bio član partije i kad su ga na to nagovarali rekao je o SK nešto što im se nije sviđalo. Došla je policija, vezala ga i 17 sati ga držala u pritvoru.

– To me je strašno razočaralo i naglo sam doneo odluku da idem u inostranstvo. Posle mene došli su žena i dvoje dece. U Nemačkoj smo dobili američki azil i nakon nekoliko meseci se našli u Bafalu. Ispočetka sam svašta radio, jer nisam znao ni reč engleskog. Kaže mi majstor da mu dodam čekić, ja mu dam metlu. Da me danas pitaš kako sam naučio taj jezik, ne znam. Znam da sam samo jednom, onako u prolazu, sve razumeo šta pričaju dve žene i shvatio da znam engleski.

Najviše sam se radovao snegu koji sam čistio komšijama i zarađivao odličan novac. Onda sam dobio posao kod nekog Istranina da farbam mostove. Plašio sam se visine, a kada sam savladao strah, eto mene i na 300 metara u vazduhu. Farbao sam most mira između Kanade i SAD – prepričava Milenko pečalbarske dane kada su ga zvali Majk.

Onda je otvorio restoran u Bafalu. Dobio je od banke svotu tek da preuredi garažu u restoran. Na tome je radila cela porodica. Dali su mu ime „Lala”. To asocira odakle su, na dobru banatsku kuhinju, a glavni razlog tome je što je naziv kratak, a reklama se plaća po slovu. Tih godina u Bafalu je mali fudbal bio popularan, pa su u njegov restoran navraćali Cobe Janković, Stanislav Karasi, Slaviša Žungul.

Krajem osamdesetih njega i komšije opljačkali su lopovi, oko milion dolara, a kako su pisali novinari, Majk se sam dao u poteru.

– Proputovao sam tri kontinenta, i Australiju, otkrio počinioce, saznao da je reč o Hrvatima i tužio ih pred zagrebačkim sudom. Održano je i nekoliko suđenja, da bi sud, priznajući samo dinare, zaključio da je zbog inflacije novac izgubio vrednost i da je suma dostigla nivo ispod onog koji zahteva krivično gonjenje. Taj novac je bio sakupljan za ono što se kasnije dogodilo, za rat i stvaranje hrvatske države – tumači Milenko.

Restoran je držao 25 godina i onda se vratio u Zrenjanin, na periferiji napravio kuću u koju je brodom dovezao nameštaj iz Amerike i motor od 1.200 kubika. Ali, nije ga dugo držalo mesto. Sada je uglavnom na Dunavu kod Beške. Jesenas je prepešačio 67 kilometara za devet sati.

– Na Dunavu i danas dajem svakom, bez obzira na starost, 100 evra ko me obori na zemlju, a ja za pobedu tražim samo deset. Nisu me Ameri u vreme moje potere džabe prozvali buldog – završava svoju priču Milenko Izgarjan i setno dodaje: „Možda se opet otisnem preko bare.”

Đuro Đukić

-----------------------------------------------------------

Spomenik za kerušu

Kuća Milenka Izgarjana puna je raznih figurica svinja. Ima ih sigurno hiljadu, dopremljenih iz svih krajeva sveta. Lala voli svinje, kobasice i sve to ima neke veze. Osim prasića neizmerno je voleo i Lili, kerušu japanske rase akita. Nju je doneo iz Amerike i kad je uginula od starosti podigao joj je mermernu grobnicu u bašti svoje kuće u Zrenjaninu.