Зрењанин – Миленко Изгарјан, спортиста и државни репрезентативац, емигрант, кафеџија и велики љубитељ животиња након дугих путовања укотвио се на Дунаву, али ни у осмој деценији није сигуран да је коначно упловио у мирну луку. Можда ће опет на пут.

Породица Изгарјан, у Зрењанину позната по надимку Гужбуљ, јерменског је порекла, а те гене је изгледа највише повукао Миленко. Енергичан, темпераментан, ни кад седи није миран, а док прича непрестано гестикулира рукама.

„Изгарјан туширао Симића” је наслов који доминира у хрпи новинских исечака. У вести из шездесетих прошлог века пише да је победио чувеног рвача Бранислава Симића, највећег ривала у својој каријери. Зато ће у разговору најпре да помене ту победу, а онда остале и веће успехе као што су две титуле шампиона Југославије.

Почео је да се рве случајно и касно, већ су му биле 24. Купао се на Бегеју, на Фишеровој плажи, кад га је изазвао Бошко Татић, тадашњи омладински репрезентативац. То му је било прво рвање, али је ипак бацио репрезентативца неколико пута на песак па га је овај позвао да дође у клуб „Пролетер”. На првом званичном такмичењу био је вицешампион државе.

– Сви су говорили да имам велико срце и да сам страшно упоран. И данас тврдим да је таленат важан, али без упорности нема ништа – прича Миленко. Присећа се своје велике снаге и како је на почетку каријере у Вршцу подигао чувеног мађарског олимпијског шампиона Козму са струњаче, али није знао да га баци па га је носао по струњачи и дошао до тренера, с противником у наручју, да га пита шта да ради. У врло оштрој конкуренцији, где је Зрењанин имао, поред Симића и Голушина и Стојкова и Јованова, Изгарјан се ипак пробијао, без обзира на то што су га „гурали у полутешку да би другима правили место”.

Онда се рвало за џабе и из љубави, а за живот је требао неки посао. Године 1970. као возач у преузећу „Транспорт” много је путовао по свету, па био предложен и за директора. Није био члан партије и кад су га на то наговарали рекао је о СК нешто што им се није свиђало. Дошла је полиција, везала га и 17 сати га држала у притвору.

– То ме је страшно разочарало и нагло сам донео одлуку да идем у иностранство. После мене дошли су жена и двоје деце. У Немачкој смо добили амерички азил и након неколико месеци се нашли у Бафалу. Испочетка сам свашта радио, јер нисам знао ни реч енглеског. Каже ми мајстор да му додам чекић, ја му дам метлу. Да ме данас питаш како сам научио тај језик, не знам. Знам да сам само једном, онако у пролазу, све разумео шта причају две жене и схватио да знам енглески.

Највише сам се радовао снегу који сам чистио комшијама и зарађивао одличан новац. Онда сам добио посао код неког Истранина да фарбам мостове. Плашио сам се висине, а када сам савладао страх, ето мене и на 300 метара у ваздуху. Фарбао сам мост мира између Канаде и САД – препричава Миленко печалбарске дане када су га звали Мајк.

Онда је отворио ресторан у Бафалу. Добио је од банке своту тек да преуреди гаражу у ресторан. На томе је радила цела породица. Дали су му име „Лала”. То асоцира одакле су, на добру банатску кухињу, а главни разлог томе је што је назив кратак, а реклама се плаћа по слову. Тих година у Бафалу је мали фудбал био популаран, па су у његов ресторан навраћали Цобе Јанковић, Станислав Караси, Славиша Жунгул.

Крајем осамдесетих њега и комшије опљачкали су лопови, око милион долара, а како су писали новинари, Мајк се сам дао у потеру.

– Пропутовао сам три континента, и Аустралију, открио починиоце, сазнао да је реч о Хрватима и тужио их пред загребачким судом. Одржано је и неколико суђења, да би суд, признајући само динаре, закључио да је због инфлације новац изгубио вредност и да је сума достигла ниво испод оног који захтева кривично гоњење. Тај новац је био сакупљан за оно што се касније догодило, за рат и стварање хрватске државе – тумачи Миленко.

Ресторан је држао 25 година и онда се вратио у Зрењанин, на периферији направио кућу у коју је бродом довезао намештај из Америке и мотор од 1.200 кубика. Али, није га дуго држало место. Сада је углавном на Дунаву код Бешке. Јесенас је препешачио 67 километара за девет сати.

– На Дунаву и данас дајем сваком, без обзира на старост, 100 евра ко ме обори на земљу, а ја за победу тражим само десет. Нису ме Амери у време моје потере џабе прозвали булдог – завршава своју причу Миленко Изгарјан и сетно додаје: „Можда се опет отиснем преко баре.”

Ђуро Ђукић

-----------------------------------------------------------

Споменик за керушу

Кућа Миленка Изгарјана пуна је разних фигурица свиња. Има их сигурно хиљаду, допремљених из свих крајева света. Лала воли свиње, кобасице и све то има неке везе. Осим прасића неизмерно је волео и Лили, керушу јапанске расе акита. Њу је донео из Америке и кад је угинула од старости подигао јој је мермерну гробницу у башти своје куће у Зрењанину.