Kraljevo – Na kraljevačkom području se na prste mogu prebrojati farmeri koji gaje kokoške nosilje i prodaju jaja. Do pre dve godine, bilo ih je pedesetak, a sada su tek tri farme sa većim jatom.

– Tačno je, ovde se dnevno proizvodilo oko sto hiljada jaja – tvrdi za ,,Politiku” Saša Stepanović, vlasnik proizvođačko-trgovinske firme ,,Stepa” – a poslednjih meseci od domaćih koka ovom tržištu se isporuči tek desetak hiljada. Dakle, deset puta manje, ali cena ostaje ista, od pet do sedam dinara na kraljevačkoj kvantaškoj pijaci – kaže Stepanović.

U potrazi za objašnjenjem kako manja ponuda ne utiče na rast cena od Spepanovića i još nekoliko bivših i sadašnjih proizvođača doznajemo da cena jaja ne podmiruje ni proizvođačke troškove. To potkrepljuju računicom: da bi koka snela jaje potrebno je da pokljuca 150 grama koncentrata, što je, po ceni od 30 dinara za kilogram, oko 4,5 dinara. Na to se dodaju troškovi nabavke koka nosilja, koja u ceni čini još 1,3 dinara i troškovi ambalaže od 0,40 dinara... Ukupno, jedno jaje na farmi košta oko 6,5 dinara, bez troškova struje, goriva, rada...

Poslednjih meseci, doznajemo od proizvođača koji ne žele da govore za novine imenom i prezimenom, strahujući da im to inspektori ne zamere, i inspekcijske službe su pooštrile kontrole i to donosi nove troškove. Tako su farmeri, shodno novim propisima o bezbednosti hrane, obavezni da imaju klasirku za jaja i da ih po veličini klasiraju. Zatim, u posebnim prostorijama moraju držati koncentrat, u drugim jaja, a posebno ambalažu. Korneti za jaja ne mogu biti povratna ambalaža, a kad proizvod izlazi sa farme to mora zasebnim putem, ne onim kojim se dovozi hrana, naravno ni onim kojima se odvozi otpad. Svaki taj put mora imati higijensku barijeru, vlažan otirač za noge. Proizvođači moraju imati i sklopljene poslovne ugovore sa službama za analizu nosilja i jaja, sa službama za deratizaciju... Obavezna su i da imaju dva izvora vode, pored gradske, recimo, i bunar na farmi. Onda, transport jaja se isključivo obavlja vozilima sa rashladnim uređajima, a u ovoj godini će plaćati i gradsku ekološku taksu od jedan dinar mesečno po kvadratu poslovnog prostora. Strahuju i od buduće primene normativa o dobrobiti životinja, gde je predviđeno da koke nosilje ne mogu biti zatvorene u kaveze već se moraju slobodno kretati po podu prostorije, što bi smanjilo jata i povećalo troškove.

I, uprkos tvrdnji inspektora u pet inspekcijskih službi u Kraljevu, koje imaju svaka svoju nadležnost prema proizvođačima, ,,da se propisi moraju poštovati, mada imamo razumevanja i dogovaramo se o postepenom uvođenju novina i dostizanju tih standarda” farmeri zatvaraju farme. Tako je, nedavno, postupio i naš sagovornik Stepanović, prestao je da gaji koke nosilje u obližnjem selu Kovanluku i nastavio samo da trguje istom robom.

Odakle se onda manjak u ponudi na kraljevačkoj pijaci i u prodavnicama nadoknađuje? Doznajemo, ipak, da ovamo, a i u druge gradove Srbije, jaja stižu iz Bosne i Hercegovine. Tamo je, tvrde ovdašnji trgovci i proizvođači, sa oko 500 hiljada koka pokrenut pogon bivšeg ,,Agrokomerca”, a ima i drugih većih farmi. Njih država stimuliše sa više od dvadeset odsto od cene prilikom izvoza, a naši uvoznici, pak, imaju računicu, naročito oni koji uvoz jaja kompenzuju izvozom hrane po višoj ceni a oslobođeni su i PDV-a na taj izvoz. Tako, jeftinim bosanskim jajima ovde trenutno niko, ni modernizacijom ni štednjom na farmama, ne može doskočiti, posebno što od države domaći farmeri nemaju mnogo podsticaja. Međutim, oni koji uprkos gubicima opstaju, ipak se nadaju i računaju, kako šaljivo kažu, ,,da ta jeftina bosanska „kajgana” ne može potrajati pa će skorije skuplje ,kvocati' i naša, domaća kokoš”.

Miroljub Dugalić