Краљево – ,,У наше село никада није дошао неки важан политичар, лекар, ветеринар, новинар...а и поштар ретко свраћа. До села не постоји пут и ми једном годишње затварамо штале да би стоку сеоским путељком водили петнаест километара до ветеринарске станице... ”. Тако су пре деценију и по ,,Политици” писали мештани села Тутића у сјеничкој општини. И, упутили смо се тада тим путељком, писали о недаћама Тутићана. Ових дана смо проверили да ли се нешто, осим што је новинар долазио, минулих година променило.

– Готово ништа – објашњава за ,,Политику” Алекса Биочанин, управник поште у Барама, месној заједници којој припадају и Тутићи иако су одатле удаљени скоро двадесет километара. – Можда је мало – наставља Биочанин – тај путић проширен па се, уз храброг и вештог возача, до села може ,,ладом нивом”. Но, у међувремену су се одатле људи иселили, нема тамо више од петнаестак кућа. И, ако је Тутићанима за утеху њихов пут је сада мало бољи од оног према селу Гргаје у овом крају. До тамо се не може ни поменутим тернским возилом. Све у свему, ово су заборављени и изгубљени крајеви – закључује Биочанин.

Трагајући за одговором какви су у другим суседним општинама ти сеоски, локални или како их стручњаци још зову некатегорисани путеви један ,,путар”, нам кратко рече, ,,то и нису путеви, само се у Србији такви, земљани рачунају у путну мрежу”. Но, слаба је то утеха за оне који су приморани да их користе, јер шта се може кад бољих нема.

– На подручју краљевачке општине – каже за ,,Политику” Ненад Нерић, дипломирани грађевински инжењер у Дирекцији за урбанизам у Краљеву - постоји око 2.500 километара тих сеоских путева, не рачунајући шумске и пољске. Ова општина је просторно једна од највећих у Србији и када се око тридесетак милиона динара годишње подели на 69 месних заједница шта може да се уради, 600 динара кошта само кубик шодера. Такође, када се ова свота новца удружи са мештанима, према принципу 75 одсто из буџета а 25 село, годишње може да се асфалтира тек десетак километара. Додуше, постоје и један фонд помоћи од дестак милиона динара, тако да месне заједнице добијају годишње по две, три стотине хиљада динара али је и то, иако је само за поправку или насипање, недовољно. Нема, заправо, новца али ни праве бриге, посебних служби које би плански бринуле о овој мрежи – тврди Нерић.

Истина је да се ретко у општинама и градовима у Србији континуирано и плански брине о сеоским комунакцијама, а највећа пажња им се посвећује у време избора, па се оно што се у предизборним кампањама, зарад наклоности бирача, уради најчешће и назива ,,изборним друмовима”. Међутим, како нам објашњава Бобан Сарић из Толишнице код Краљева, удаљене око 25 километара од асфалта, и то се често заврши само на олако датим обећањима као у случају овог села па тамо још мештани путују више ,,каљугом” него путем.

Другачија је ситауција и можда је узоран пример изградње те сеоске путне мреже у општини Рашка. Тамо општинска дирекција за урбанизам поседује основне грађевинске машине па се јефтино припрема подлога и удруженим средствима, по принципу један динар село и два општина, последњих година у селима доста асфалтирало.

– Претпрошле године асфалтирали смо тридесет, прошле двадесет километара ових путева – објашњава нам Павле Радуловић, стручни сарадник у поменутој дирекцији - а и ове смо кренули и баш сада радимо у селима Боровак и Раковац. Издвоји се годишње око стотинак милиона динара из општинског буџета за сеоску путну мрежу а овде има 18 месних заједница. Када би овако наствили још две, три године на подручју наше општине не би било села без асфалтног пута – тврди за ,,Политику” Радуловић.

Нажалост, није тако у већини крајева Србије па су ти путеви, нарочито у планинским селима углавном вододерине и каљуге и већ децнијама једносмерни, будући да се њима више одлази него долази.

Мирољуб Дугалић