Када је валцер више од плеса

Зрењанин – Када је заплесала валцер на подијуму у Аустрији, земљи где је пре неколико векова настала ова игра, Кристина Живанкић је била најсрећнија на свету. Ни остали присутни нису били равнодушни. Нарочито када јој је партнер скинуо плашт и када се испоставило да она плеше у инвалидским колицима.

Кристини је тај валцер био нешто много више од игре. Јавно је заплесала први пут након 21 године. Тачно толико је прошло од саобраћајне несреће после које се никад више није ослонила на своје ноге.

– Кобног дана сам страдала на повратку из Новог Сада. Ишла сам по материјал за фризерску радњу. У ствари, то ми је био изговор. Тог дана сам од јутра била нервозна јер сам чула да се жени мој бивши муж од кога сам се растала пре три месеца. Ја сам остала сама са две кћеркице и била сам оптерећена нашом судбином. Слетела сам са пута, а након годину дана ми је саопштено оно што сам и наслућивала, да никада више нећу да проходам – препричава Кристина догађај који не може да се заборави.

Решила је да се бори. Пре несреће је имала још једно велико искушење. Старија кћеркица је оболела од тешког облика пнеумоније. Опоравила се после дугог лечења и када су сви осим мајке већ изгубили наду. Зато се није мирила ни после свог страдања. Она треба својој деци. Када се вратила из болнице, довела је кћеркице од својих родитеља и живела заједно с њима од фризераја којим се бавила из инвалидских колица. Решила је да јој хендикеп не буде на путу остварењу највеће жеље да њена деца имају безбрижан живот.

А у животу у колицима наилази се на разне препреке које углавном запажају само они који се у њима возе. Зато је решила да их отклања и потпуно се томе посветила после десет година бављења фризерским послом из колица. Од 1995. води Удружење параплегичара у Зрењанину које се брзо сврстало међу најорганизованије у земљи. Не би требало трошити речи о његовом раду, ако се само каже да је у граду на Бегеју уклоњено највише баријера које су се налазиле пред људима у колицима. Овде су параплегичари заиграли кошарку, изашли на стрелиште, формирали свој интернет-клуб. Низала су се њихова окупљања из целе Србије.

– Физичке препреке нису једине, још су теже оне у људским главама. Колико сам времена само потрошила убеђујући хендикепиране, а често и њихове родитеље, да треба да изађу на улицу, да оду у посету једни другима – објашњава Кристина и додаје да су њу Зрењанинци запамтили пошто су је често сретали на улици, понекад и саму. Ишла је од врата до врата да би помогла људима у невољи.

– Данас је сретање наших чланова у центру града нормална појава и то је велики напредак – поноси се она и истиче да јој нико није дао толику подршку као Љубиша, човек великог срца који је ушао у њихову породицу пре две деценије и заволео њу и децу и много им помаже.

Кристина је имала још једну велику несрећу. У 21. години умрла јој је ћерка од неизлечиве болести.

– Ћерка је након мојих и њених тешких мука отишла, а ја сам наставила да се борим. Живот је вечна борба, то сви знамо, а о томе углавном ћутимо – вели Кристина и истиче да је свака помоћ људима из популације непокретних драгоцена.

– Посебно када је реч о уклањању баријера у нашем окружењу. Отклониш једну препреку, помогао си многима – истиче она и наводи како највећим неуспехом сматра неразумевање зрењанинских политичара. Била је у једном мандату одборник градске скупштине. Сала је на спрату и стално су је горе носили.

– Предлагала сам да се угради лифт. Не због мене већ да би свако ко дели моју судбину могао да има тај осећај да може да дође до највишег места – до градоначелника. Неко то не разуме – горко закључује.

Повукла се из политике, а посветила плесу. Прва је жена у колицима која је заплесала у југоисточној Европи. Кажу да кад плеше из ње исијавају њени одважност и понос.

– Тада мислим да могу све. Мој плес је симболична порука свима које је задесило што и мене. Све лепо догађа се, у ствари, у нашим главама. Учините све да вам се догађају лепе ствари. Машта нам је свима доступна – поручује Кристина.

Ђуро Ђукић