Књажевац – За све житеље књажевачког Новог Корита, на Старој планини, за оне још преостале у селу и оне знатно бројније у „расејању“, сваки септембар је месец радости и дружења. Ове године окупиће се, двадесет и осми пут, да обележе дан насеља. Између два дружења запуштени дом културе добио је ново рухо, сеоској школи поправљен је кров, обновљен је звоник старе цркве, почеће градња водовода...

Једногодишњи извештај о раду поднеће активисти завичајног Удружења Новокорићана Крунослав Јовановић, председник месне заједнице села, и Драгослав Јовановић, потпредседник Удружења. У њиховом извештају пише да је у акције Удружења уложено 300.000 динара и да је за нове улоге, десетак пута веће, спреман зајечарски Факултет за менаџмент, чији је власник Мића Јовановић, пореклом из овог села, а на списку донатора је и Миодраг – Миле Петровић, бивши дугогодишњи директор стадиона Црвене звезде, и још неколико других бивших директора и неколико страних амбасадора. Некима су преци рођени у Новом Кориту, а неки су овде долазили у лов.

А поменути Јовановићи кажу за „Политику“ да су завичајци Новог Корита баш својски запели да зауставе исељавање и подсећају да је ово село на завршетку Другог светског рата, удаљено 20 километара од Књажевца и 40 километара од Зајечара, имало нешто више од хиљаду становника, готово седам пута више него сада, да су у послератној обнови сложни Корићани саградили први задружни дом у књажевачкој општини, и уселили се у њега 20. септембра 1948. године.

На околним брдима Голашу, Орници, Китки, Расоватом камену и другим напасана је расна стока. До 50.000 оваца и готово три хиљаде говеда. А село је предњачило у књажевачком крају и по броју трактора, комбајна и других пољопривредних машина, затим електричних шпорета и телевизора.

Сада је неупоредиво мање свега тога. Многи домови су пусти и замандаљени. Ипак, Ново Корито је мање пусто од других села Заглавка и Буџака, на Старој планини. А Корићана је мање у селу него у околини и свету. Из званичне евиденције Удружења види се да се у Зајечару скрасило 160 домаћинстава Новокорићана, у Књажевцу 30, у Бору и Београду по 20, а има њихових потомака и у Новом Саду, Љубљани, Кладову, Америци, Немачкој... Свима се уредно упућују позиви на дружење и сваке године све је већи одзив.

– Осећам како је свима овде лакнуло откако смо протерали мемлу из задружног дома – каже неуморни Крунослав Јовановић, крепки шездесетогодишњак, увек оран за шалу и разговор. – Не прокишњава више ни у старој школи, која одавно не ради, али верујем да ће радити. Из нашег удружења стално пристижу нове идеје, да се не заборави како смо некада били сложни и моћни.

На прошле дане и борбени дух Корићана подсећа и споменик палим борцима на платоу испред великог дома културе. У ратовима у прошлом веку Новокорићани су дали 133 борачке жртве. На том споменику је посебним барељефом истакнут лик војводе Живојина Мишића. Стоји и уписано: „Прослављени српски војвода Живојин Мишић на своје дуго и славно ратно путовање кренуо је из Новог Корита, јула 1876. године, као ђак-наредник, у борбу против Турака“.

Мноштво детаља о томе како је млади Мишић, будући славни војвода, боравио међу Корићанима описао је у својој књизи Корићанин Божин Јовановић, дугогодишњи директор Борског комбината, са својим исписницима (коауторима) Корићанима Петром Крстићем и Илијом Петковићем. Књига је објављена 2003. године, уз помоћ Удружења Новокорићана, а рецензенти су записали да је то једна од најзанимљивијих и најкомплетнијих хроника 250 села у Србији.

Млади ратник Мишић је у своју прву битку, код бугарског града Белоградчика, кренуо преко планинског превоја Кадибогаз, удаљеног само четири километра од споменика, који су му 1989. године подигли захвални Новокорићани. На том превоју се већ 80 година одржава чувени међународни вашар на коме се сваке године, са обе стране границе, без пасоша, окупља и до десет хиљада људи. Успомена на славног српског војводу и заједничку борбу против непријатеља одавно је збратимила Књажевац и Белоградчик и села Ново Корито и Салаш.

С великим нестрпљењем очекује се да на Кадибогазу буде изграђен нови гранични прелаз између Србије и Бугарске. О томе је недавно потписан и протокол између две земље, а Књажевчани и Новокорићани очекују да ће баш том пречицом кренути у свет и бржу обнову

Стојан Тодоровић