Прокупље – Стегли мразеви, нарасли сметови, опустео град. Божа Пувало седи у соби, пали цигарету за цигаретом, пијуцка шљивовицу и нервира се. Не може у чаршију, да се сретне са пријатељима, којих у Прокупљу има много. Сви овде знају Божидара Вељковића, званог Божа Пувало, фудбалску легенду, врсног привредника, љубитеља добрих кафана, музике, друштва... Један је од ретких са признањем „Велики грађанин Прокупља“, диплома му доминира предсобљем.

– Нема правог Прокупчанина без надимка. Ми смо Парадајзи, а добили смо надимак, јер смо били сиромашни, па нам је то била главна храна. Од глади ја сам био пупав и додадоше ми и то – Пувало. Било нас је седморо деце – четири сестре и три брата, а отац умре 1942. године. После рата комунисти нам узеше земљу, па се мајка намучила да нас све изведе на пут. Сад смо у животу две сестре и ја. Боримо се да нам се врати земља. А мој живот је био буран, па ни као пензионер се не смирујем – казује овај живахни човек, коме је 76. година.

Отац Јован, жандармеријски наредник, сагради овде у Черкезмали 1934. године кућу, која је лепа и сада. Купио је 10 хектара земље, засновао винограде на још три, узео Милицу, најлепшу девојку у Топлици. Стекао породицу и пензију. Срећа је, међутим, кратко трајала. Мајка је после сама удавала кћери, синове школовала.

Вељковићи су били заражени фудбалом. Најстарији, Драгиша, био је бек „Црвене звезде“ уз Станковића и Томашевића. Напустио је фудбал чим је завршио факултет и оженио се. Био је инжењер у „Хидроградњи“, говорио је пет језика, прошао свет. Александар, средњи брат, био је центарфор „Топличанина“, а потом правник у „Ивану Милутиновићу“.

Божидар је, међутим, имао необичне путеве. Са 17 година био је првотимац и голгетер „Топличанина“. И док је служио војску у Скопљу био је „главни“ у армијској репрезентацији, а из Прокупља су долазили да га узму за сваку утакмицу.

– Сазнали за мене у ОФК Београду и позове ме легендарни Моша Марјановић. Дају ми стан у Гаврила Принципа улици и одмах поставе у први тим. Пусте ме на одсуство од недељу дана. Ја одем у моје Прокупље и – не вратим се више. То ће да се понови још много пута. Позову ме, потом, у лесковачку „Дубочицу“, дају ми намештену собу у хотелу. А ја преко ноћи ухватим воз и назад. После ме купи „Бор“. Био сам први плаћени фудбалер из Топлице. Имам паре, стан, сва задовољства, али – немам мој град и другаре. Издржао сам четири месеца, па једне ноћи „ћиром“ побегнем – прича Божа.

Докопао се њега и „Партизан“. Одушевио је тренера Шпица, у тиму је са Васовићем и Миладиновићем. Али кад су му, већ после четири месеца, предвиђали сигурно место и у репрезентацији, поново побеже Божа у своје Прокупље. Дође он после и у београдски „Раднички“. Игра са Огњановићем, Петаковићем, Прлинчевићем...

– Треба да путујемо у Мостар на утакмицу са „Вележом“, кад увече дођоше људи из „Бора“ и моле да им се вратим, јер се боре за прво место. Ја прихватим. Али, будем у Бору само недељу дана, па побегнем. Мислио сам, а верујем и сада, нигде нема и неће бити никад боље кафане од оне код Калембера, нити бољег роштиља од Џамбиног. А ни лепших девојака од Прокупчанки.

Једном од њих, учитељицом Мирјаном, и оженио се. И изродили су сина Сашу и ћерку Драгану. Обоје имају своје кафиће. А Божа је, после 14 година, када је завршио са фудбалом и лутањем, завршио и факултет. Постао је и шеф у Фабрици за обраду дувана. Сад у огромној згради, коју је и он подизао, зврје празне хале, а на фасади виси транспарент „НА ПРОДАЈУ“.

– Чујем да ће наша фабрика да се претвори у затвор. Радовао бих се кад би први станари ту били они који су је продали. Јесу мени демократе дале највеће признање, иако сам ја непоправиви социјалиста, мене туга хвата кад видим празну моју фабрику где је било на стотине радника. А, тако је, нажалост, и са другим фабрикама – каже разочарани Божа Пувало.

А остао је, вели, у Прокупљу, јер је веровао да нема бољег места, па је њему посветио и фудбалско и инжењерско знање.

Драган Борисављевић