Куршумлија – На народном казану храну добија осамсто људи. Било би их и до 2.000, али ко има кућу нема право на казан. „Као да може да једе зидове”, чуде се Куршумлијчани. И не полажу више много наде у политичаре, без обзира на то ко је на власти, кажу. А на власти су, после седница СО, одржане у суботу представници опозиције (ДСС, СРС, НС, потпомогнути једним одборником из ПУПС-а и једним из ГГ). Са друге, пак, стране, они који су изгубили општинску власт (ДС, СПС, Гвоздени пук који је прешао у Г 17 плус) тврде да нису по закону верификовани мандати одборника, па су најавили жалбу Министарству за државну управу и локалну самоуправу.

„Остварили смо скупштинску већину, заиста танку, али довољну да преузмемо власт. Сагледаћемо стање у општини, па ако има незаконитих радњи одговараће они који су их починили, а ми имамо важније послове”– каже нам Горан Бојовић (НС), у суботу изабрани председник општине Куршумлија. Управо је из канцеларије изашао Зоран Вучковић (ДС), досадашњи председник. Разговарали су о томе докле се стало у општинским пословима и шта даље да се ради.

Новоизабрани председник општине Куршумлија каже за „Политику“ да је сада важно да се сви окрену решавању проблема грађана, који нису мали. Он намерава да у Општинско веће именује способне, школоване младе људе, како би сваки члан локалне владе пратио по једну област за коју је стручан. Они ће одредити стратегију и приоритете, али ће, свакако, међу првима бити борба за нова радна места, јер, по Бојовићевим речима, више од половине радно способних становника општине нема посао.

– Радо прихватамо и критике и предлоге опозиције. Оживљавање производње у ШИК „Копаоник“ биће и наш приоритет. Али, док он поново не стане на ноге морамо да се ослањамо на „Планинку“ и њене програме развоја туризма. Поред Ђавоље вароши, Луковске и Пролом бање, мора да се оживи и стара и некада веома чувена Куршумлијска бања. Тако ћемо привлачити туристе из земље и иностранства, а и зауставити исељавање из ових крајева које је већ забрињавајуће – каже за наш лист Горан Бојовић.

У ШИК „Копаонику“, који је некада запошљавао око 2.000 радника, а онда лошом приватизацијом потпуно запуштен, уз помоћ владе, покренута је обнова уз стручну помоћ врањског „Симпа“. Љубодраг Илкић, директор заједничког предузећа „Симпо ШИК“, каже да њих политичка препуцавања не интересују. „Ми радимо свој посао и остварујемо оно што смо узели као обавезу. У нашем комбинату влада правило да будемо шкрти на речима све док не завршимо започети посао“, каже Илкић.

Боривоје Урошевић, председник УО „Копаоник“, а некадашњи председник општине, вели да није лепо што се овде свађају странке за власт, уместо да се сложе и покрену привреду. „Ето, ова смена ће ову сиромашну општину да кошта можда и 10 милиона динара које ће морати да утроши на плате смењених функционера у наредних шест месеци, на колико имају право“, са огорчењем вели Урошевић.

Куршумлија је мали град, сабијен између високих брда, на обалама Топлице, Бањске и Косанице. Она је седиште просторно велике општине: више од сто километара је административна линија према Космету, а овде живи тек око двадесетак хиљада становника, од којих је више од половине у граду. Чак четири села немају ниједног житеља. А фабрике су скоро све угашене.

У центру града још стоји стара кафана „Европа“, у којој је, кажу, често боравио и Бранислав Нушић, док је био конзул у Приштини. Она више не ради, а политичари, привредници, трговци и пензионери „бистре“ политику у кафићу чудног имена „Лари-фари“. Овде све можете да сазнате. Између осталог чули смо, а потврдио је то и нови председник Бојовић, од 37 одборника чак 21 своје политичке каријере почео је у Демократској странци, па и он. Некада је важило правило: ко газдује у „Копаонику“, газдује и целом општином, јер је ту радио сваки трећи Куршумлијчанин, а основао га је Видосав Милићевић Корчагин, легенда овога краја.

Од чега живи овај народ, укључујући и неколико хиљада прогнаника са Космета који су овде нашли уточиште? Кажу нам да су многи почели да се враћају у села, у запуштене куће и на имања. Други иду у бербу воћа, сечу дрва и раде друге сезонске послове. Остали чекају пензије. „Срамота ме је да причам“, вели један педесетогодишњак. „Кад мој отац, којем је 80 година, прими пензију, радујемо се сви у кући: деца, жена, па и ја. Да нико не види, отац ми да мало и за џепарац.”

Драган Борисављевић