Лицидери већ 120 година

Ужице – Мирис печених лицидера шири се домаћинством Јараковића у ужичком насељу Царина. Настају ту она вашарска лицидерска срца са огледалцем и натписима „Волим те“, „Од срца“, „Само реци да“, какве момци дарују девојкама. Затим лицидери у облику кућица, аутића, возића, потковице… Праве се и свилене бомбоне, без којих се вашари не могу замислити. И све природно: од меда, брашна, шећера и воде. Све ручно, као што се у овој породици, где традиција израде лицидера живи већ 120 година, од давнина радило.

Овим послом баве се два брата, Данило и Гаврило Јараковић. Своје породице – а обојица са супругама имају по две кћеркице – издржавају од прављења лицидера. Праве и продају. Срели смо их недавно на „Пршутијади“ у Мачкату, крај сајамске шатре поставили су тезгу и изложили лицидере. Прилазе људи, купују, многима лицидерско срце с огледалцем измами носталгичан осмех.

– Живимо од овог посла, радимо прилично, а има се довољно. Мада, као што видите, није лако по овом снегу овде стајати читав дан и продавати. Прошле године смо од Министарства економије добили сертификат „отворена шака“ као потврду да се бавимо старим занатом који се ради ручно. Заиста, у нашој радионици ручно месимо тесто и развлачимо га оклагијом, старим модлама се праве облици, печемо у пећима, фарбамо природним бојама и шарамо јестивим шарама, сушимо, пакујемо и продајемо – објашњава млађи а причљивији Данило Јараковић.

Традиција прављења лицидера у овој породици зачела се тачно пре 120 година. У селу Дубу код Бајине Баште њихов прадеда по мајци Здравко Вукомановић опробао се у том послу и имао успеха. Наследио га је у занату његов син Јован. Јованова ћерка Нада удала се у Јараковиће за свештеника Сима, они су родитељи Данила и Гаврила, и само у том колену привремено се застало с прављењем лицидера. Али праунуци зачетника Здравка настављају породични занат и постижу више него преци, продајући сада своје производе на вашарима и сајмовима по целој Србији, од Хоргоша до Прешева.

– Свако подручје лицидере тражи, они, ево, враћају некадашњу популарност. Знало се некад у низу деценија: кад момак девојци дарује лицидер, то као да јој је дао своје срце, а огледалце је ту да она види себе у његовом срцу. Али током деведесетих година лицидере је притиснуо вео заборава. Сада, људима опет постају занимљиви. Мењају се облици и натписи на њима, жеље купаца и прохтеви, а продаја ипак живи, стари занат не нестаје. Ево, крајем претпрошле године Унеско је лицидере уврстио на листу нематеријалне светске баштине, значи и свет признаје наш посао – додаје Данило.

Ових дана у Јараковићима је радно: ваља се спремити за Дан заљубљених почетком фебруара, кад је и потражња за лицидерским срцима велика. Раде сложна браћа са еланом, верујући да ће и њихове кћеркице кад порасту научити овај занат и наставити дугу породичну традицију.

Б. Пејовић