Zrenjanin– Kroz centar grada nekada se kretao pravi voz. Doduše, na uskotračnoj pruzi i sa malom lokomotivom i vagonima. Takozvana uska pruga vodila je od centra regiona do Žombolja, danas varošice u Rumuniji. Vozić su njegovi savremenici zadržali u dragom sećanju, a mlađe generacije ga sreću samo na požutelim fotografijama.

Ovdašnji hroničar Dejan Bošnjak podseća da „mnogi znaju, a malobrojni pamte“ da se čovek nekada mogao provozati železnicom kroz centar Velikog Bečkereka.

–Još u pretprošlom veku, tačnije 1898. veleposednik Čekonjić je izgradio prugu uskog koloseka čije su šine jedna od druge bile udaljene 76 santimetara. Pruga, dugačka 60 kilometara, povezivala je 11 mesta, a pored nje su kasnije nikla još tri naselja – Aleksandrovo, Banatsko Karađorđevo i Vojvoda Stepa. Išla je, dakle, od današnjeg Zrenjanina do Žombolja, a kada je ovo mesto pripalo Rumunima, dograđen je krak od Srpske Crnje do Radojeva na samoj granici – veli Bošnjak. On sa setom govori da, ako je neki voz trebalo zvati romantičnim, onda je to bio taj. Po selima i gradu na njega su se vešali putnici, a pošto je išao sporo, za to i nije trebala neka posebna veština. Vele da se ne pamti da je neko pao pod točkove ovog voza, koji su Lale dugo zvale „ajzliban“, i da se povredio. Mala pruga i „ćira“ omogućili su i sirotinji, koja nije mogla da preže konje za duga putovanja i da odlazi u grad, da se školuje, a kasnije, kada je došlo do industrijalizacije, da se zapošljava u fabrikama. Istoričar Nada Boroš na prvo mesto stavlja ekonomski značaj pruge i voza:

– Za vreme kišnih dana putevi su u Banatu gotovo bili neprohodni, a zaprege pod teretom su tonule u blato. Nova saobraćajnica omogućila je paorima da dovoze ječam u pivaru, repu u šećeranu, a kasnije i kukuruz u skrobaru, o pšenici, voću i povrću da se i ne govori.

Međutim, nakon nekog vremena ispostavilo se da parna lokomotiva i glasni vagoni koji kroz grad klopoću čitava četiri kilometra smetaju građanstvu. Prolazak voza sprečavao je i kretanje pešaka i ostalog saobraćaja. Za pijačnih dana vladale su i neopisive gužve i opšti metež što je zadavalo glavobolju gradskim vlastima. Postojala je opasnost i od požara zbog iskri koje je izbacivala lokomotiva. Gradski odbor uputio je 1920. godine predstavku Direkciji državnih železnica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca tražeći izmeštanje pruge, ali je zahtev odbijen. Isto se dogodilo i pet godina kasnije bez obzira na to što je obrazloženje pisano na nekoliko stranica. Ipak, molbe su konačno uslišene 1932. kada je pruga izmeštena iz centra.

Putnici i roba stizali su i dalje sa severa srednjeg Banata malom prugom koja se uklapala u normalni kolosek tako što je na nekoliko kilometara pruga imala tri šine. A u drugom pravcu do Radojeva pruga je funkcionisala do sredine šezdesetih godina prošlog veka. Putevi su asfaltirani, pojavili su se kamioni i autobusi. Neki još žale za uskom prugom i „ćirom“. Trebalo ih je, vele, ipak održavati. Od nekoliko lokomotiva, jedna postoji u ovdašnjoj fabrici „Šinvoz“, a za jednu se zna da još saobraća na „Šarganskoj osmici“. Dejan Bošnjak tvrdi da je bilo dvadeset putničkih i 124 teretna vagona. Zrenjaninci žale što se preostala lokomotiva i neki vagon sa parčetom pruge ne postave negde u gradu. Jer, ulazak voza u grad ipak je bio civilizacijski napredak.