Сремска Митровица – Радно место машинског инжењера Миодрага Даничића из села Јарак код Сремске Митровице је импровизована тезга поред магистрале Рума–Шабац, где се бави препродајом воћа и поврћа. Пре тога је овај инжењер, студент генерације на Машинском факултету у Новом Саду, на одсеку пољопривредне механизације, био руководилац машинског парка у једном од погона „Митросрема“. Кад је „Митросрем“ приватизован, он је, као и многи други, постао технолошки вишак. Данас је, како сам каже, препродавац који покушава да преживи.

– Купим од комшија лубенице, паприке, парадајз, лук, па онда поставим тракторску приколицу као тезгу крај пута. То не кријем ни од муштерија. У почетку ме било срамота, али, некако се живети мора. Другачије не могу, јер од отпремнине сам уредио товилиште за 1.500 пилића и пропао у тову, онда сам уз своја два јутра земље узимао још у закуп, покушао са бостаном и коначно остао и без оно мало новца које сам добио на име отпремнине – прича нам Миодраг Даничић.

Каже, све је покушао да нађе какав-такав нови посао, међутим, чим газде чују да је завршио факултет, сваки разговор о послу престаје, а Миодрага саветују да потражи посао у својој струци.

– Никоме не треба данас образован радник, јер, данашње газде све знају и све могу. Ни од овога се више не може живети. Знам то по пазарима, народ је осиромашио, ни јефтино поврће не може да купи. Лане сам на овом истом месту пазаривао бостана, паприке, лука и парадајза за 50.000 до 80.000 динара дневно. Данас, кад ми је дневни пазар од пет до осам хиљада, то је велики успех – каже Миодраг. – На моју диплому сам и заборавио. Пољопривреда је у расулу и кризи, инжењери су непожељни на имањима новокомпонованих богаташа, па ми факултетско образовање озбиљно смета да нађем какав-такав посао, да издржавам породицу.

У селу више нема ни посла за надничаре, радио би и као тракториста, али, ни то никоме не треба. Товилиште за 1.500 пилића стоји празно, а са два јутра оранице, колико има земље, не може издржавати четворочлану породицу.

– Да, покушао сам на оно мало земље да производим семенски лук, па ни од тога нема вајде. Радио сам две године по седам хектара земље у аренду и пропао. Сада поново размишљам да се вратим тову пилића, али да товим само по 300 комада, па ако то не иде, да бар не произведем велики губитак. Већина оних који купују имају моју или сличну муку, сви су празних новчаника – завршава своју исповест Миодраг Даничић.

Ј. Слатинац