Суботица – Иако спада у привредне гиганте, који се по правилу тешко прилагођавају новој ситуацији, преживео је захваљујући флексибилности својих делова. Јер, големо тело суботичког бувљака које се распростире на 38 хектара „запошљава” до две хиљаде људи који у три дана с краја седмице опслуже између пет и шест хиљада купаца, опстао је управо захваљујући томе да је овде сваки појединац присиљен на тржишну утакмицу.

Почетком деведесетих важило је правило што гора привредна ситуација у земљи, бувљаку све боље. Вероватно нема грађанина Србије који тада овде није пазарио намирнице, кућну хемију или текстилну робу, а та трговина сведена на куповину оног што је неопходно за преживљавање, продавцима је доносила баснословну добит. Ниједан економиста још није израчунао колико новца се преливало преко тезги на бувљаку, али у то време од продаје на бувљаку могле су се куповати куће и луксузни аутомобили. Зарада се и буквално носила у џаковима.

Данашњи бувљак, осим што се налази на истом месту и што се овде и даље тргује, нема готово ништа заједничко са оним од пре деценију и по. Овде се на преко 1.700 тезги и пословних простора одвија продаја која је преко 90 одсто у легалним токовима. То значи да сви власници и закупци на бувљаку имају регистроване фирме, и уплаћују дажбине држави. Посао је овде нашло између 1.500 и 2.000 људи и иако се жале да је тешко, ретки су они који су отказали тезгу.

– Продаја иде слабо, иако је дечја гардероба и храна последње чега се људи одричу. Смањили смо избор робе, наша зарада је мала, али овде сам већ 15 година и мислим да више и немам избора да бих радила други посао, прича нам Јасна Т. која се специјализовала за продају дечјих ствари.

На тезги са ДВД филмовима и компјутерским играма браћа Милош и Ненад објашњавају да је мало боље викендом, долазе ту и тамо купци из Мађарске, продаја мало порасте пред празник, али свеукупно далеко је слабија него претходних година.

У делу бувљака где се продају прехрамбене намирнице и козметика велика је гужва, али ни овде продавци нису задовољни.

– То је сада пред матуру мало веће интересовање, девојке купују шминку, козметику, украсе за косу, али, нема ту велике зараде. Размишљам да оставим тезгу, не исплати се више, прича нам Маријана и тврди да је прошлог четвртка продала само један дезодоранс. За то не вреди цео дан стајати, каже.

Подсећање на велике гужве 1993. године Фотодокументација „Политике”

Ипак, иако се очекивало да ће укидање виза и слободно путовање наших грађана у суседне земље, пре свега овде у Мађарску, потпуно угушити трговину на бувљаку, то се није догодило. Суботичани и даље овамо долазе, а показало се да су мегамаркети и њихови трговачки попусти као и могућност одложеног плаћања „опаснији” по бувљак него отворене границе. Јер, роба која овамо допутује из мађарског маркета на тезгама је јефтинија него у комшијској трговини. Тајна је у ослобађању од пореза, наиме купци на велико на граници имају право на поврат АФЕ, мађарске варијанте ПДВ-а која иде и до 18 одсто, што је довољно да робу продају ако не јефтиније, а оно по истој цени по којој су је купили. Тако рецимо у првом пограничном мађарском месташцу Томпа, постоји неколико добро снабдевених продавница које су, посебно у данима викенда, потпуно закрчене купцима, који су у ствари продавци на бувљаку. До укидања визе, ова трговина била је у великој мери у рукама оних који су имали пасоше Босанско-херцеговачке Федерације јер за њу није требала виза.

На данашњем бувљаку све присутнија је специјализација – у жаргону „босански плато”, део лимених тезги на којима се продаје посуђе и кухињска опрема, „румунски плато” за продавце алата и текстилне робе слабијег квалитета из Румуније, хала 1 резервисана је за текстилну робу бољег квалитета, у хали 3 су махом Кинези, а на празном плацу у средини комплекса бувља пијаца онаква каква је некада била, дакле „старешка” пијаца где се продају ислужени алати, кућне потрепштине.

Међу продавцима на бувљаку познато је да од овог посла њих 10 до 15 одсто живи одлично, и има разрађену и производњу и трговину. За све остале, продаја на бувљаку постала је једина алтернатива у ситуацији када други посао на могу да нађу.

-------------------------------------------------

Чекамо одлуку државе

Након неуспеле приватизације, марта прошле године АД „Тржница”, предузеће које газдује бувљаком, али и сточном и аутопијацом, враћено је под окриље државе која сада овде има 70 одсто капитала, док је остало у рукама малих акционара, односно власника пословних простора.

Зоран Марковић, директор „Тржнице” за „Политику” каже да је њихов задатак сада да сачувају вредност фирме, али да су им у ишчекивању нове приватизације, делимично руке везане јер не могу да траже стратешког партнера за нове инвестиције и улагања.

– Процењује се да је вредност „Тржнице” око 3,5 до четири милиона евра, али једна од великих предности овог простора је што је он познат широм земље, и што постоји навика људи да овде долазе да тргују, каже Марковић.

Објашњава нам да управа „Тржнице” схвата да продавци на бувљаку имају мање посла него претходних година и да је ситуација тешка, и зато настоје да им, у мери у којој то не угрожава пословање предузећа, изађу у сусрет.

– Трудимо се максимално да изађемо у сусрет потребама и могућностима људи који раде на бувљаку, али и ми им говоримо да морају да се организују и да пронађу свој одговор на повољности које нуде мегамаркети. Морам да кажем да су наши корисници врло коректни и да огромна већина закупаца без кашњења измирује своје обавезе, а закуп тезге је од 8.800 до 4.400 динара месечно. Чињеница је да иако се жале на тешку ситуацију, готово да нема оних који су отказали тезгу на бувљаку, каже Марковић.