Милица се игра колосима

Бор – У борски рудник бакра Велики Кривељ наочита млада Боранка Милица Јовановић стигла је после пет година чекања на посао и сада, у 26. години, вози најтежи камион-дампер који овај рудник има. Као да је срасла са „белазом“ носивости 220 тона и укупне тежине 370 тона и као да бескрајно ужива док гледа из возачке кабине овог колоса са висине од четири и по метра. Годи јој што је прва жена-возач тешких возила у борском Комбинату бакра.

Управо је успешно привела крају тромесечну обуку и унапред се радује што ће јој се плата у мају увећати са 45.000 на најмање 75.000 динара. Радује се ова млада самохрана мајка и што ће својој седмогодишњој кћеркици Анђели од „јаке дамперске плате“ моћи да купи све оно што је годинама прижељкивала.

Управник површинског копа, млађани инжењер Видоје Адамовић каже да је и сам изненађен којом брзином је ова млада жена савладала све што о „тешкашима“ већ зна 50 овдашњих мушких возачких вукова. Извесно је, вели, да је Милица веома самоуверена и одлучна и да се просто игра са колосом који фасцинира својим импозантним габаритима. А тек каква је појава Милица и како јој се њене мушке колеге диве!

Милица захваљује управнику Видоју на лепим речима и, посебно, што је баш он највише веровао да ће она савладати колоса. А захвална је безмерно и свом инструктору, доброћудном и увек насмејаном, Срђану Ранчићу. Он већ 20 година вози тешке грдосије у овом руднику, као што их је до пензионисања возио и његов отац, и каже да је веома задовољан упорношћу своје ученице Милице.

А тек колико је одушевљена Милица! Док говори осмех јој не силази с лица. Смеје се кад јој кажемо да су неки већ израчунали колико је она са својих 60 килограма моћна према „белазових“ нето 150 тона и још 220 тона терета (руде или јаловине). Лакша је од „белаза“ 6.200 пута.

Годе Милици и похвале и поређења, али жели да нагласи да није она тек тако успела. Каже да је најпре у Зајечару и Бору завршила средњу техничку школу и стекла звање техничара друмског саобраћаја. Заправо, добила је диплому возача моторних возила, четвртог степена за Б и Ц категорију. Па је онда пет година тражила посао и пала на терет оцу, сада пензионисаном раднику борске Фабрике опреме и делова, и мајци трудбеници Телекома.

А онда су је из Националне службе запошљавања, без икакве протекције, упутили у Кривељ, а ови јој ту, пре непуну годину, поверили да буде референт за потрошњу горива и повремено вози „обичне“ камионе. Све док није пожелела колоса.

А он, вели Милица, и није нешто посебно. Лакши је за вожњу, каже, него обичан путнички аутомобил. Невероватно, али истинито. Пространа кабина пуна је електронике и аутоматике, управљач је лак као перце, температура по жељи, а руднички друм, гледан са 4,5 метара висине, веома прегледан. Ту је и радио-станица за лагодну комуникацију са колегама и руководством рудника. Мало је теже у ноћној смени због умањене прегледности и зими, због клизавице. Али, то је желела од малих ногу. То што је необично и што је изазов. Више се, каже, играла аутићима него луткама.

У Кривељу се радују што се овај велики рудник, са 800 запослених на копу и у флотацији, увелико опоравља после вишегодишње кризе. Било је изузетно тешко до пре четири године, када је овај коп имао само пет тешких, готово потпуно амортизованих тешких камиона. Сада их има 23 и укупно 50 других рударских машина. Управо се завршава ревитализација и велике рудничке флотације, која је овде отворена 22. децембра 1982. године. Биће међу најмодернијим у свету, а биће и више бакра и злата, и још посла за рударе, флотере, возаче...

Стојан Тодоровић