Блаце – У варошици између Копаоника и Јастрепца – Блацу и околним селима подигнута су три огромна млина: Ђукића, Савића и Тимотијевића. Шта ће млинови међу шљивама?
Са овим питањем дошли смо у село Кашевар, три-четири километра од центра града. Овде су, на стотинак метара један од другог, велики млинови са џиновским силосима. Са пута који води ка Куршумлији свраћамо у први. Његов власник Ивица Савић прима нас у лепо уређеној канцеларији. На зиду уљана слика, портрет деде Милосава, који је, каже, био велики домаћин и који му је узор. Прво се Ивица бавио превозом, али су санкције тај посао онемогућиле. Осетио је да је храна оно што је најпотребније и одлучио се за млин. Млео је, најпре, жито из државних резерви. Сада његово предузеће „Аки комерц“ има силосе у које смешта 6.000 тона пшенице, а млин је капацитета 30 тона дневно. Има и пекару у Блацу. Запошљава 40 радника. Брашном свих врста, каже, снабдева скоро цео југ Србије, од Пирота до Врања, као и рашки крај све до Тутина. Већ припрема модернизовање млина и набавку савремених машина из Швајцарске. Значи: иде му добро.
– Род пшенице је ове године нешто мањи, али је квалитет изузетан. Највише набављамо жито из Топлице и Мораве, мањим делом из Војводине – каже Ивица Савић. А на питање како успева кад му је у самом комшилуку други и већи млин он одговара да ту нема никаквих сметњи и да посла има за оба.
Млинско-пекарско предузеће „Тимотијевић“ је тик уз Савићев млин. Његов власник Раде Тимотијевић живи у овом селу. Капацитет његовог млина је, каже, 120 тона за 24 часа, а у шест силоса може да стане 6.000 тона жита. И он брашном свих врста снабдева југ Србије, али и Шумадију. Преко фабрике квасца у Битољу његова је и Македонија. Са 12.000 комада хлеба разних врста и још 3.000 пецива он снабдева Блаце, али и Прокупље, Куршумлију, Брус, Александровац, Крушевац и села око њих. Има стално запослена 52 радника, што је за село од 200 кућа изузетно добро. Он је, слично као Савић, био превозник. Радио је годинама у Словенији, па сад једна његова кафана у Блацу носи име „Емона“ (римски назив за Љубљану).

– За целу општину много би било и један млин, а камоли три. Ја сам овде почео са комбајнима. Жели смо поља око Блаца и по месец дана. Сад се све заврши за десетак. Велики потеси њива претворени су у шљивике. Па ипак, још у Топлици, Поморављу и Жупи има жита изузетног квалитета. Ако војвођанска пшеница даје до 750 килограма по хектолитру, ова и преко 800. То је оно због чега је наше брашно тражено на тржишту – вели Раде Тимотијевић. Он намерава да подигне, поред ових шест силоса, још један много већи. Купио је и погоне нишког „Житопека“, а има и кафане, кафиће, продавнице делова за механизацију и све што треба сељацима: од машина до семена. У модернизацију млина уложио је 16 милиона динара. Унутра је као у апотеци, уверили смо се.
И у једном и у другом дворишту ових млинара видели смо тракторске приколице препуне тек убраних шљива. Прочитасмо и натпис: „Откуп шљива“. Сада од тога овде, изгледа, сви живе.
А пекарско предузеће „Ђукић“, са млином капацитета од 60 тона дневно и пекарама, одавно је, нарочито својим укусним хлебом, загосподарило југом Србије.
Да се човек, заиста, чуди: одакле овде у овим планинским врлетима толико места где се меље жито и пеку хлебови, кифле, ђевреци, паштете, земичке...
Д. Борисављевић