Краљево – Отворено и храбро су нам, о насиљу у школи, говорили чланови вршњачког тима за заштиту ученика од насиља, Основне школе „Светозар Марковић” у Краљеву: Јелена Андријашевић, Сања Зеба, Милица Бојковић, Ђорђе Перић, Јелена Бојковић, Јелена Марковић, Сара Гајовић, Мина Ћајић, Владимир Пејчиновић... Наводили су, без устручавања, и конкретне примере из својих разреда или случајеве о којима је овај тим расправљао и тражио решења. О вређању једне гојазне ученице, подсмеху и увредљивим шалама на рачун дечака с говорном маном, о усамљености најбољег ђака, изопштавању из друштва ученика који су дошли са Косова, о наставницима који не бирају речи критикујући ђаке...

О таквим догађајима вршњачки тима међусобно разговара, кажу, са мање или више успеха, најпре у својим разредима, а онда и са наставницима. Не скривају ни неуспех у покушајима да се промени атмосфера негативних вођа, како кажу „мачкица и фаца”, које иако су чак и понављачи наступају самоуверено, надмено и често насилно. – То се тешко мења – истичу углас Јелена Бојковић, Сара Гајовић, Владимир Пејчиновић, Мина Ћајић. – Ми, ипак, знамо – каже Ђорђе Перић – да ће те „фаце” на крају остати без правих другара, усамљене, али је истина да још пресудно утичу на атмосферу, омаловажавајући друге ђаке, збијајући почесто недуховите и неумерене шале па и увреде на рачун осталих у разреду.

Истина, ова школа ни раније није важила за установу израженог насиља међу децом и према деци, а недавно је добила и сертификат о томе да је успешно спроведен познати програм надлежног министарства и УНИЦЕФ-а за заштиту деце. – Трајало је то око три и по године, уз низ активности тима за заштиту деце од насиља, злостављања, занемаривања. Тим су чинили директор, наставници, психолог, педагог, родитељи али и вршњачки тим од по два ученика из сваког разреда. И, поред бројних саветовања, семинара, форума „Театар” где се драматизује конфликт и ненасилни начин решавања, затим сандучета поверења, организовали смо, рецимо, и спортске дане на које су ишли и родитељи... Али стално, на сваком радном или забавном скупу, од почетка програма па и данас провејавало је то да школа мора бити установа без насиља – каже директор Драгица Спајић.

Не тврди директорка, као ни педагог Олга Дробњак, да су неки од облика насиља у овој школи потпуно искорењени, али су задовољне показаним резултатима. Према анкетама, сачињеним пре почетка спровођења програма „Школа без насиља” и после, око 60 одсто од 850 ученика тврдило је да су били жртве вршњачког насиља, а сада је тај проценат око 13 одсто. Такође, још значајније је смањено насиље према деци од стране запослених, мање је „банди” у школи, али број туча није смањен. – Остаје нам да још упорно радимо, а најважније је благовремено реаговање и стална пажња посвећена овој појави. Трудимо се да променимо и ситуацију ћутљиве већине у разредима – каже педагог Олга Дробњак.

Но, то да су још увек тужибабе они који насиље пријављују, бар у појединим одељењима, важи. То и деца потврђују и кажу „трудимо се, ипак, да многе конфликте решимо сами, знате наше одељење је сложно.”

М. Дугалић