Štrpce – Miloš Nojkić (24) ustao je u četiri, budeći petlove u rodnoj Mogili kod Vitine, i s majkom Ljiljanom krenuo na drugi kraj Kosmeta, ka vrhovima planine Šare. Najbliže tržište za ovog mladog seljaka iz Kosovskog Pomoravlja je 48 kilometara udaljeno Štrpce. U četvrtak, na pazarni dan, pre osvita, dovezao je tonu svog kupusa i 300 kilograma paprike vezenke, išarane belim crtama.

– Kupus je 20, paprika 70 dinara – veli Miloš, dok njegova majka poslužuje kupce.

Miloš nam, dok posluje oko robe, priča da je oženjen, ima sina Luku kome je 18 meseci. I, naglašava, ne namerava da ikuda ide iz svoje Mogile:

– Tu je moja budućnost, i tačka. Istina, u selu je ostalo svega 70 srpskih porodica, albanskih domaćinstava je 250, pet puta više nego pre poslednjeg rata.

Nojkićev kamion ima registarske oznake GL (Gnjilane), a na kabini je ispisano „Sadiki – Vitina“.

– Kupio sam ga od Albanca, nekog Sadikija iz Đerekara. On nije hteo da plati preregistraciju na kosovske tablice pa je prodao kamion, a ja sam odlučio da ne prefarbam firmu bivšeg vlasnika – objašnjava Miloš.

„Gazetar ne me interesuje”

Na krcatom pazaru u Štrpcu, opštini sa 14.000 žitelja (11.000 su Srbi), prodaje se sve, od laptopa, preko šporeta „smederevca“ od čeličnog lima, do vrlo traženih boca sa butanom. U ponudi je najviše paprike: džakčić „somborke“ košta 300 dinara, pasulj „tetovac“ staje 200 dinara, grožđe „traminac“ 70, kestenje od 100 do 200. Ko prodajući ili kupujući ogladni, na zadimljenoj skari može da pazari pet ćevapa za 100 dinara. Odmah pored, za butan-bocu iz Istanbula, proizvedenu 2005. godine i napunjenu sa 19 litara gasa, prodavac traži 32 evra. Čim je oglasio da je cena pala na 30 evra, za robu se našao kupac. Jer, seljaci u ovom kraju nikada ne znaju kada će nestati struje i koliko će prekid u snabdevanju potrajati, pa im se valja opskrbiti alternativom.

Na ulazu u pazarni prostor zatičemo trojicu mladih Albanaca koji prodaju nameštaj. Kauč cene 110 evra, ne može niže, uz klasično objašnjenje da je samo u materijal za izradu uloženo 90 evra. Zapodevamo razgovor sa glavnim od njih, neće da se predstavi imenom, veli da je iz Kačanika. Tu je i kraj razgovora.

– Aaa, gazetar (novinar). Ne me interesuje – reče nam na srpskom.

Probirljivi nadničari

Dok su se, posle mrazovitog jutra, podnevni sunčani zraci odbijali od fasade hotela „Narcis“ na Brezovici, 2,5 kilometara od centra Štrpca ka vrhu Šare, srećemo Novicu Pavletovića, ovdašnjeg malinara. Obojeni stubovi, zategnut špalir, sistem kap po kap iz Vrbešničke reke koja teče upravo tuda, pored njegovih 15 ari, na tačno 900 metara nadmorske visine.

– Evo, i danas ima zrelih malina. Juče sam nabrao osam kilograma – s ponosom nam priča Novica, koji je do 1999. radio kao mehaničar u „Autoremontu“ iz Uroševca.

– Lane sam posadio 1.000 sadnica sorti „tjulamin” i „polka” i odmah je rodilo 300 kilograma, a ove godine oko 1.300 kilograma maline. Proletos sam posadio još i 1.300 sadnica „vilameta”, pa na leto očekujem rod od dve tone – govori nam Novica o svojim planovima.

Dok silazimo sa Brezovice ka Štrpcu, Dobrivoje Staletović, koji ovde ima firmu „Skardus“, kaže nam da Srbi na Šari neće u nadnicu za manje od 10 evra. Albanci pristaju i na pet-šest evra, ne pitajući da li se rade građevinski ili poljoprivredni poslovi...