Нова Пазова – Двадесеторо избеглица из Книнске крајине злопати се и живи без струје и воде у бившем избегличком насељу, у баракама Грађевинског предузећа „Планум“ у Новој Пазови. Насеље је званично расељено пре две године, али десет породица, махом старих и немоћних особа, није имало куда, па су остале у баракама. Струја им је одсечена пре две године, вода искључена. Радно способни се сналазе, раде сезонски, како би се прехранили и успели да набаве свеће и нешто огрева за предстојећу зиму. Већ две године нико овде не свраћа, нити покушава да нађе какво-такво решење, да им се обезбеди смештај, да бар имају воду и струју.

Нико од њих и није у статусу избеглице, сви су они држављани Србије, али бескућници, без адресе и кућног броја. У Книнској крајини, одакле су побегли 5. августа 1995. године, били су домаћини, имали куће, земљу, били запослени, живели живот достојан човека. Данас невољно и разговарају, изгубили су сваку наду да могу било шта урадити, спасти се од беде у коју су запали.

– Било је обећања и обећања, да ћемо добити станове у Новим Бановцима. Дала Влада Италије паре, саграђено 76 станова, али нас ти станови нису запали. Половина је овде болесних и неспособних за било какво привређивање. Сви смо ми у Крајини били домаћини, али, наша имовина је остала тамо, спасавали смо главе, и ево како нам је – прича нам Паја Ковачевић (61), бивши бравар који ради у једној столарској радионици у Новој Пазови.

Паја са супругом и кћерком живи у бараци. Нема услова да се окупа, да увече погледа телевизију. Чим се мрак спусти, иде се у кревет, досаде им свеће зими. Зарада тек да покрије најосновније трошкове за храну. Ћерка повремено ради у трговини, за цркавицу, али од тога набаве дрва. Кад зима стигне, кроз бараке дува ветар, да се човек смрзне.

– Шеснаест је година злопаћења. На купање одлазим код добрих људи. Живим као у логору, а од зараде нема шансе да плаћам било какав стан као подстанар. Супруга ми болешљива, а и мене је све ово већ сломило, посустајем, не видим излаза, а нико да на државном нивоу покрене питање накнаде наше имовине у Крајини. Ја сам држављанин Србије и бескућник. Када бих добио какву-такву накнаду, нашао бих себи неку стару кућу у селу, купио и почињао живот изнова. Нико ни да пита како нам је овде – каже Паја Ковачевић.

А онда нас нуди кафом, али, вели да ту има много заврзлама. Мора уситнити грање, наложити ватру у старом, изгорелом „смедеревцу“. Одустајемо, а он кроза зубе процеди неку псовку, па каже:

– Ето, ни кафу за госте да спремим. Извините, а видите, да имам икакав плац, бар три ара, рукама и уз помоћ пријатеља бих себи направио кућицу. Али, немам ништа и не видим да ће икад више мени и мојима бити боље. Данас нас је овде петоро-шесторо, остали су отишли да негде у надницу зараде који динар, да могу хлеба да купе. Нема ни посла. Ја сам срећник, радим у столарској радњи код једног земљака. А оних 76 станова, што је подељено, нико одавде, из „Планумових“ барака те 2007. године није добио. Да се вратим у Крајину, немам где, а можда сам и на потерници, враг ће га знати – жести се Паја.

Слична је судбина породице Марјановић, из Бенковца, Цвијете Калинић, из Обровца, Петра и Марије Вучковић, из Цетине код Книна. Сви су већ у поодмаклим – седамдесетим годинама, болесни, исцрпљени.

– Ма истрошени људи. За ових шеснаест година све муке и невоље су нас прегазиле. Никад свог лежаја, свог огњишта. Све на силу и увек немаштина и туга, ем туга због остављених домова, ем туга због овог пасјег живота. Чудо да сви до сада нисмо помрли овде – завршава Паја Ковачевић, док други више не желе ни да говоре.

Стегли људи срце, а кад проговоре, прва је „оставите нас на миру, нама нико није и неће помоћи, ми смо бивше избеглице и бивши људи”.

– Зло је што се пре судњег дана не може умрети – рече једна старица и оде у бараку.

Ј. Слатинац